Dušan Vojnović, Inđinčanin, jedna od legendi srpskog novinarstva s kraja prošlog veka. Karijeru je počeo u Inđiji na lokalnom radiju, nastavio u Radio Beogradu, da bi potom napustio novinarstvo i karijeru gradio u međunarodnim organizacijama. Trenutno je u Strazburu, gde smo se i sreli posle niza godina. Ideja za ovaj kratak razgovor nastala je još prošlog juna, kada je Dušanov prepev kultne pesme Radjarda Kiplinga „Ako“ na srpski objavila izdavačka kuća „Arhipelag“ u svom magazinu. Obaveze i razni drugi razlozi sprečili su me da ga ranije realizujem, ali kada je Dušan odlučio da poeziju koju prepevava i pročita – nije više bilo razloga za čekanje. Nakon susreta u Strazburu, a potom i u Inđiji, znao sam da moram da uradim makar bazični intervju sa nekadašnjim, cenjenim kolegom. Pogotovo što je Dušan “obrnuo krug” i vratio se počecima sa nekadašnje Radio Inđije, na kojoj je i bio glavni promoter „Lepe reči“, kako je nazvao i svoj YouTube kanal. Ovo je njegova priča.
IN Medija: Srednja i starija generacija vas se seća sa Radio Inđije. Kakva su vaša sećanja na taj period?
Dušan: „Moj prvi donekle profesionalni kontakt sa medijima dogodio se 1991. godine, kada sam u Radio Inđiji bio na studijskoj praksi. Tadašnji radio u našem gradu samo je naizgled bio lokalnog karaktera, jer je njegov signal dopirao do urbanih delova Beograda i Novog Sada, a slušaoci bi se javljali i iz znatno udaljenijih mesta. Treba se setiti da su tada postajala samo tri TV kanala i tek nešto više radio stanica sa pristojnim signalom – programi Radio Beograda, Radio Novog Sada i Studio B. Radio Inđija je po dometu i kvalitetu signala u tom delu zemlje bila odmah iza njih. Tadašnja Radio Inđija je bila mesto visoke odgovornosti za izgovorenu reč i omiljena među slušaocima zbog velike zastupljenosti kako narodne tako i zabavne muzike. Novinari koji su u njoj radili bili su poštovani i ljudima je naprosto bilo milo kad se u njihovoj blizini pojave da zabeleže gradsku stvarnost.
Meni je sve to imponovalo. Posebno jer moj otac Vasa – koji je u sportskoj istoriji grada ostavio veliki trag – nije bio samo nekadašnji golman Želje, a kasnije I prvoligaški fudbalski sudija, delegat i jugoslovenski fudbalski instruktor, već je bio i nekadašnji spiker Radio Prištine. Tako da tu ima i malo porodične tradicije.
Iako je studijska praksa brzo prošla, ja sam se uveliko zarazio radiom. Ubrzo sam se pojavio kod direktorke Mire Marić sa pitanjem da li bi u radiju bilo mesta i za mene. Ona se složila, te sam uz Gradimira Živkovića, Radoslava Kovačevića, Dragana Lakića, Stevu Majića, Gordanu Eror, Stevu Živkovića i druge kolege, počeo da upijam novinarski zanat i što je još važnije atmosferu u redakciji.
Nedugo zatim sam direktorki predložio da mi prepusti tada najmanje slušani termin Radio Indjije, nedelju uveče od 20 časova do ponoći. Predložio sam da emisija bude mešavina popularne kulture, lagane muzike, sa gostima iz kulturnog i muzičkog sveta, poezijom i kratkim pričama, sa pomalo nagradnih igara i neizbežnim lakim sadržajima, poput horoskopa i druge ezoterije, nešto nalik noćnom programu Radio Beograda (koji je počinjao instrumentalom Zlatka Manojlovića – Jednoj ženi) i Ozona na Radiju Beograd 202 (čuvenog po porukama lične prirode). Radni naziv, koji je ostao i trajno ime emisije, bio je „Šifra“, a imala je i svoju muzički prepoznatljivu nit, instrumental Enija Morikonea „Chi Mai“.
Ona je predložila da napravim pilot emisiju. Ja sam se potrudio i preko svog prijatelja iz Karlovačke gimnazije, Steve Gojkova, koji je bio u ranom sastavu grupe Ateist Rep, doveo bend u studio i prvih dva sata emisije posvetio njihovoj muzici, koja je tada zbog “Plavog trabanta” i “Varburg limuzine” bila jako popularna, i sve to u jednoj, najblaže rečeno, opuštenoj atmosferi. U preostala dva sata spakovao sam sve ostalo i ostavio snimak da direktorka presluša. Njoj se to svidelo i od tada, pa narednih sedam godina termin je bio moj, a emisija je imala veoma dobru slušanost, vernu publiku i atraktivne goste. Ponekad je bila organizovana i van studija, sa gostima poput Duška Trifunovića, Ivana Bekjareva, Milenka Pavlova i ekskluzivnim reportažama sa kulturnih zbivanja i intervjuima sa Radetom Šerbedžijom, Branom Petrovićem, Milovanom Ilićem Minimaksom, Slobodanom Rakitićem i mnogim drugim glumcima, pesnicima, književnicima i istoričarima.
Te godine su bile ispunjene kolegijalnošću sa već pomenutim novinarima i voditeljima, prekaljenim toncima poput, nažalost preminulog, Siniše Lečkovića, ali i drugarstvima koja ostaju za čitav život. Pre svega sa mojim potonjim kumovima Pavlom Raičkovićem i Draganom Mitrovićem, a zatim i sa meni generacijski bližim snagama Milenom Bečelić, Stevom Todorčevićem, Nikolom Radišićem, Branislavom Ćazićem, Gordanom Dragutinović, Jovankom Somborac, Cvetkom Tadićem i Draganom Repić, koja nas je pre nekoliko godina zauvek napustila, kao i mnogim drugim ljudima koji su prošli kroz redakciju i tonski studio Radio Inđije.”
IN Medija: Gde ste “nestali” nakon odlaska sa Radio Inđije? Malo ljudi u gradu zna da ste nastavili veoma uspešnu novinarsku karijeru, ali van našeg nalog grada.
Dušan: „Ja sam se toliko zarazio novinarstvom, da sam se 1993. godine odvažio da se prijavim na nacionalni konkurs koji je raspisao Radio Beograd. Odziv mladih, a koliko sam video tokom testiranja, i ne tako mladih ljudi, bio je masovan. Posle testiranja glasovnim sposobnosti i opšte kulture, na moje veliko iznenadjenje i radost, sa još dve koleginice, bio sam upućen u informativno-političku redakciju Prvog Programa Radio Beograda. Kraće vreme sam radio u ekonomskoj rubici, ali su me zbog znanja jezika i interesovanja za tu oblast ubrzo prebacili u spoljnopolitičku rubriku.
U Radio Beogradu sam se odjednom se našao okružen ljudima koje sam slušao čitavog detinjstva i mladosti. Istinskih legendi radija – Svetislava Vukovića, Dušana Markovića, Jordana Ivanovića, Milana Andjića, Ljubomira Simovića, Feliksa Pašića, Nenada Dukića, Žarka Obračevića, Mihajla Mijuškovića, Svetlane Stefanović, Zorice Milekić, Miladina Manojlovića, Dušice Jovanović i drugih divnih ljudi za koje nisam ni znao da postoje, ali su za Radio Beograd bili od ogromne važnosti – urednika deska Bate Slijepčevića, Mirjane Trajković, Nevenke Mićević, producenata Srđana Boljevića, Dušana Sarača, lektorke Boje Talijan, tonaca Zvonimira Pendjera, Dejana Vasovića, Vladana Bjelice, vozača Nikole Roknića i mnogih drugih divnih kolega.
U spoljnopolitičkoj redakciji sam imao čast da radim sa Draganom Čolovićem, Slavišom Stojkovićem, Slobodanom Kovačevićem, Jelenom Vidić, Jugoslavom Zagorac, Mihajlom Rabrenovićem, Slobodanom Jankovićem i Dragoslavom Košarićem.
Uskoro sam počeo da izveštavam sa veoma važnih spoljnopolitičkih dogadjaja, uključujući i završnicu mirovnih pregovora o Bosni, svih krupnijih faza kosmetske krize, koja se, uz ogromne ljudske žrtve i materijalne posledice, završila bombardovanjem tadašnje SR Jugoslavije. Posle rata bio sam u prvoj grupi novinara koja je stigla na Kosmet po dolasku misije Ujedinjenih nacija. Uz to sam uredjivao i vodio najvažnije informativne emisije Radio Beograda. Za mene je to i dalje najlepši period karijere, a posebno sam ponosan na dve godišnje nagrade RTS-a.
U skladu sa čuvenom Čerčilovom rečenicom: „Novinarstvo je najbolji posao na svetu, ako se napusti na vreme“, a za koju i dan danas nisam siguran da li je u mom slučaju primenjiva, krajem 2001. počinjem da radim u medijskom odeljenju kancelarije Ujednjenih nacija u Beogradu (UNOB), koja se u ime generalnog sekretara UN uglavnom bavila Kosovom, što i danas čini, a u kojoj sam na neki način nasledio izuzetne kolege Ljubicu Gojgić i Radomira Diklića. Tu ostajem do oktobra 2007., kada odlazim u Strazbur, gde evo i danas radim kao predstavnik za štampu i glavni medijski analitičar Saveta Evrope.”
IN Medija: Ljubav prema poeziji nije nestala. Naprotiv. Nedavno ste se ponovo aktivirali objavljivanjem novih prevoda poznatih pesama. Zašto?
Dušan: „Dugo se nisam uopšte nosio mišlju da prevodim poeziju, već samo da je pišem. To me danas uveliko ispunjava, a što se izbora tiče, rukovodim se krajnje sebičnom potrebom samoodržanja i očuvanja zdravog razuma.
Zato sam se usredsredio na motivacionu poeziju. Onu koja hrabri, leči i podiže . Čuveni poljski pesnik i nobelovac Česlav Miloš pitao se svojevremeno, a to retorsko pitanje i danas važi „Šta je poezija koja ne spasava narode i ljude?“
Većina ljudi se, pre ili kasnije, nadje u okolnostima koje od njih traže da izdrže nešto što ni pomisliti nisu mogli da će ih zadesti. U situacijama kada samo blaga i mudra reč onih koji su kroz nešto slično prošli jedino može da ohrabri, uteši, leči… Esencija takvih mudrosti nalazi se najčešće u poeziji, jer dva najplodnija njena izvora su ljubav i muka.
A ako ste ikada voleli, onda znate da najveća muke čovekove dolazi upravo iz njegovih ljubavi. Svi smo mi najranjiviji tamo gde smo najogoljeniji i najnezaštićeniji, a jedine rupe na oklopu čovekovom i jedini stakleni prozori na njegovoj granitnoj utvrdi, nalaze se tamo gde su mu najveće ljubavi. Pa opet, te rupe i prozori su upravo što nas čini ljudima. Kada kroz njih prodju oštrice i teško kamenje gubitka, mržnje i ljudske zlobe, a čovek opet ne može ili ne želi da na njih uzvrati na istovetan ozvereni način, onda se suočava sa iskušenjima kroz koje mora da prodje sam. Jedino na šta se pri tome može osloniti su dobri ljudi oko njega, ali i pametni zapisi onih koji su kroz slična iskušenja prošli.
Mislim da pesme koje prevodim, ili bolje rečeno, prepevavam, mogu da pomognu. Meni svakako pomažu.”
IN Medija: Na radost ljubitelja poezije pokrenuli ste je i YouTube kanal na kome se mogu čuti vaši prevodi, ali i vaš glas? Kakve su reakcije?
Dušan: „Veoma sam prijatno iznenadjen. Za par meseci, YouTube kanal „Lepe reči“ na kojem objavljujem prevode koje sam kazujem, u video opremi za koju se brine moj mladi i talentovani saradnik, takodje Inđinčanin, Boris Latinović, ima desetak hiljada pregleda. Ovaj broj pregleda za poeziju je izuzetno velik i svakog dana raste. Lep je osećaj kad znate da je ono što ste radili tog dana pogledalo nekoliko stotina ljudi, baš kao da je u pitanju dnevni globalni recital.”
“Pozivam vaše čitaoce da posete YT kanal „Lepe reči“ i čuju prevode pesama: „Genijalnost gomile“ Čarlsa Bukovskog, „Ne stoj kraj mog groba i ne pati“ Meri Elizabet Fraj, „Sonet 18“ Vilijama Šekspira, „Nisi“ Erin Hanson i druge. Neka ostave komentar, neka se jave… Biće mi drago da čujem njihovo mišljenje i uspostavim kontakt.”
IN Medija: Kakvi su vam dalji planovi na tom polju?
Dušan: „Pa biće još prepeva, već ih je više od 30 spremno. Biće polako objavljivani u video formi na YouTube kanalu i na sajtu izdavačke kuće Arhipelag. Neke je Arhipelag već objavio, poput legendarnih pesama „Ako“ Radjarda Kiplinga, „Invictus“ Vilijama Ernsta Henlija i „Psalm Života“ Henrija Vodsvorda Lonfeloua, a biće i pesama Lengstona Hjuza, Ernesta Hemingveja, Edgara Alana Gesta, Maje Anđelu, Emili Dikinson, Dorian Lau i drugih poznatih britanskih, američkih i kanadskih autora. Pozivam vaše čitaoce da ih potraže na kanalu “Lepe reči”.
Početkom iduće godine bi Arhipelag trebalo da objavi zbirku prepeva pod radnim nazivom „Pesme nade i ohrabrenja“, u kojoj će svaka od pesama biti propraćena kratkim tekstom o svom značaju i njenom autoru.”
IN Medija: Godinama zivite u Strazburu, ali dolazite često u rodnu Inđiju. Kako vam grad danas izgleda i šta vam u njemu najviše nedostaje ili smeta?
Dušan: „Istina, kad god mogu dolazim u Inđiju i to mi predstavlja veliko zadovoljstvo. Rodbina, prijatelji, poznanici, dobri ljudi, miris detinjstva i mladosti… Uopšte, kad dodjem osećam se kao biljka presadjena iz lepe saksije u svoju rodnu livadu. Nekako šire, nekao punije.
Sve volim i ništa mi ne smeta. Kada bih stalnije boravio u Inđiji, verujem da bih primetio i štošta što bi mi zasmetalo, ali to trenutno ne stižem.
Kad dođem nedostaju mi jedino ljudi kojih više nema, pre svih roditelji i moj stric Miloš, i ja mlađi, naivniji, luđi, hrabriji, koga takodje više nema.”
Ako
Ako možeš da sačuvaš razum, kada oko tebe
Svi drugi ga gube i za to te krive,
Ako kad sumnjaju, veruješ u sebe,
A u sumnji vidiš trag istine žive;
Ako znaš da čekaš, da se ne umoriš,
Кad lažu o tebi, da laži si grobar,
Ili kad te mrze, da bez mržnje zboriš,
A ne zvučiš odveć ni mudar, ni dobar…
Ako znaš da sanjaš, a snu sužanj nisi,
Ako znaš da misliš, ali jasnim smerom,
Ako Trijumf, Propast upoznao ti si
I te varalice meriš istom merom;
Ako se nosiš s istinom što zboriš
Кoju hulje krive u zamku za lude,
Кad gledaš slom svega što kroz život stvoriš,
Trošni alat grabiš, da iznova bude;
Ako sve dobitke poređaš k’o kule
I stegneš petlju na Sve ili Ništa,
Pa Ništa bude i kreneš od nule,
A o gubitku ni da dahneš išta;
Ako goniš srce, nerve i sve žile
Da služe ti duže, no što im se služi,
I istraju one mimo svake sile
Samo na volji, što viče: „Izdrži!“
Ako s pukom zboriš ispravljenih leđa,
S kraljevima šetaš, ne postaješ klikom,
Ako brat ni zlotvor ne može da vređa,
Ako svima tu si, na teretu nikom;
Ako ispuniš minut što ne štedi
Sa šezdeset bata snažnog trka sile,
Tvoja je zemlja, sve na njoj što vredi
I mnogo više – bićeš Čovek, Sine!Radjard Kipling
(Prepevao: Dušan Vojnović, maj 2021. godine)
Fotografije: Dušan Vojnović/ Privatna arhiva
Nikola Radišić