Kolos

Categories Inđija, Istorija inđijskog rokenrola, NAJVAŽNIJEPosted on

Uvod:
Bend “Kolos” jedan je od onih koji je povezivao dva rivalska grada, Staru Pazovu i Inđiju. U suštini je to bio pazovački bend, ali je kreativni pečat koji je u njemu ostavio inđinčanin Sanjin Matijević ostavio neizbrisiv trag u istoriji benda. Zbog toga se i Kolos, kao i bend 16x8x23x, nalaze u rubrici o inđijskom rokenrolu.
Velika želja mi je bila da napišem tekst ovom bendu, jer sam i lično veliki fan Kolosa. Pitanja na koja su mi trebali odgovori kako bih to uradio poslao sam Milanu Prodanoviću, a on ih je prosledio Savi Đurđeviću. Sava je seo i napisao kratku biografiju benda, koja je istim putem stigla do mene. Pošto ni sam ne bih imao šta da dodam tom tekstu, odlučio sam da ga prenesemo u celosti, kao najbolje moguće svedočenje, iz prve ruke, čoveka koji je bio deo cele priče, od samog početka do praktičnog kraja.
N. Radišić

Podeli na društvenim mrežama:

Članovi grupe su dugo svirali zajedno pod različitim imenima dok nisu uzeli ime Kolos. Bend se začeo u radu grupe PORS (Poslednji Ostaci Romantičnog Sveta), koju su činili Dušan Velikić (glas), Slobodan Cvetković-Boban (gitara), Vjekoslav Crljen-Veca (bas) i Sava Đurđević (bubnjevi). Vjekoslav je već tada imao tekst i melodiju svoje prve pesme “Baj, baj bejbi”. Posle prvog nastupa u malom prostoru Kertis u Staroj Pazovi, 10. decembra 1988. promenili smo ime u “Grafiti”, na Bobanov predlog. Repertoar se tada sastojao uglavnom od pesama Partibrejkersa i Elektičnog orgazma, koje je “skidao” Boban.

Zatim su sledili nastupi na gitarijadama u Golubincima, Rumi i Staroj Pazovi. Nastup u Pazovi, za Dan mladosti 1989. je bio najuspešniji do tada, jer smo se tu već prilično oslobodili treme, a imali smo dobro uvežban repertoar, kome smo dodali kompozicije Psihomodo-Pop-a, Toni Montana i Riblje Čorbe.

Boban je, kao stariji i iskusniji muzičar, tada vrlo pozitivno uticao na nas, jer smo uz njega sticali znanje, samopouzdanje, videli kako se stvari menjaju na bolje i shvatali značaj redovnog rada. Krajem avgusta imali smo prvi nastup u Inđiji, u fiskulturnoj sali, blizu železničke stanice, kao gosti jednom inđijskom hevi-metal bendu. Ostavili smo vrlo dobar utisak, repertoar smo bili proširili sa tri Azrine pesme, što je dalo priliku Dušanu da pokaže svoj pevački talenat i to je posebno dirnulo publiku.

pesma „Zulufi“

PESMU ZULUFI MOŽETE PRESLUŠATI OVDE

Ubrzo smo imali prvi samostalan nastup, 08.11.1989. u holu Pozorišne sale u Staroj Pazovi, gde nam je kao vokalni solista gostovao pokojni Miloš Stefan Kresoja, koji je otpevao numere “Niko kao ja” od Šarla akrobate i “Should I stay or should I go“ grupe The Clash. Pored toga, Miloš je video kamerom zabeležio celu svirku.

Posle te svirke napustili smo Bobana, koji je bio stariji i više je voleo pop muziku. Preselili smo se kod mene, gde smo nekoliko meseci održavali probe kao trio. Ubrzo nam se priključio gitarista Aleksandar Savić, iz pazovačke grupe “Braća Dalton”. Njegovi drugovi iz grupe su uglavnom bili u vojsci, pa mu je tada odgovaralo da svira sa nama. Pošto smo u to vreme počeli da izlazimo u Inđiju, sprijateljili smo se i sa inđijskim muzičarima, a posebno sa gitaristom Sanjinom Matijevićem. Njegov stric Milan Matijević –Špira ili Kuki, znameniti inđijski rok muzičar, tada je držao kafe Alfa, u koji smo zalazili. Sanjin je počeo da dolazi na probe, da nas sluša, i malo po malo, postao član benda. Za kratko vreme smo dobili dvojicu sjajnih gitarista. Ja sam u to vreme dobio na poklon prave bubnjeve marke Amati. Pošto smo svi bili opremljeni gitarama i pojačalima, 31.03.1990. održali smo samostalan koncert u inđijskoj Hali sportova, gde nam je gostovala grupa “Živa istina” iz Stare Pazove. Veca je tada, za svoje scenske akrobacije na bini upotrebljavao odskočnu dasku za preskakanje kozlića, što je i kasnije činio u nekoliko navrata.

Pošto su u Beogradu već postojali “Grafiti”, odavno smo razmišljali o novom imenu. Dušan je leto pre toga bio na velikom koncertu Električnog orgazma, na Tašmajdanu. Tada im je kao gost svirao Nebojša Antonijević, naš gitaroški heroj iz Partibrejkersa. Gile ga je najavio rečima: “A sada beogradski kolos!” Duletu se to svidelo i jedne večeri u Alfi predložio je da se zovemo “Kolos”, na šta smo svi pristali. Tog leta 1990. nastupili smo i na sceni letnjeg bioskopa u centru Inđije. To je bilo najsrećnije razdoblje Kolosa. Svi smo bili puni entuzijazma, svirke su nam bile pune, družili smo se, išli na koncerte i žurke.

Jednu od retkih svirki na kojima smo naplatili ulaznice, održali smo jula iste godine, u holu Pozorišne sale u Staroj Pazovi, da bismo pokrili troškove rada u studiju. Posle nekoliko dana smo otišli u beogradsku Kazablanku, gde nam je snimatelj i glavni muzički producent bio Dragan Stojanović. Za jedan dan snimili smo pesme: “Ona je najbolja”, “Zulufi”, “Beogradski davitelj” (obrada pesme Srđana Šapera, iz filma “Davitelj protiv davitelja”), “Životni san” i “Za nju”. Krajem avgusta imali smo koncert na otvorenom u centru Stare Pazove, koji je bio veseo i svirački zreo, ali nije završen, jer je publika počela da ruši pojačala i zvučnike.

Demo snimke je moja školska drugarica, a tadašnja rok-novinarka Nataša Devetaković-Ličina, ubacila na emisiju Radija 202, pod nazivom “Demo top”, koju je vodio Ljuba Ninković. Njemu se svidela obrada pesme “Beogradski davitelj” i stavio je na listu, gde smo se zadržali mesec dana, a jedne sedmice smo bili na prvom mestu. Kompozicije “Životni san” i “Za nju” su braća Vranešević iste godine upotrebili kao muzičku podlogu za dve scene filma “Original falsifikata” pokojnog režisera Dragana Kresoje.

U međuvremenu se Aleksandar vratio u svoj matični bend, tako da smo ostali sa jednim gitaristom. Nataša je uspela da nas stavi na program Mini rok-scene pozorišta Dadov u Beogradu, koju je vodio Željko Stefanović. Tu su se redovno organizovali nastupi madih grupa, tako da smo 19.11.1990. nastupili i u Beogradu. Pre nas je  nastupio beogradski bend “Zaratustra”, koji je svirao muziku donekle blisku EKV-u, samo bez klavijatura. Mi smo nastupili drugi, a posle nas opet Beograđani, grupa “Premijeri”, koji su svirali pesme grupe The Ramones. Ostavili smo lep utisak, mada je meni tokom prve pesme pukao stalak za doboš, pa sam je završio držeći doboš kolenima. Posle je usledila pauza tokom koje je Dušan pričao viceve, da bismo nastavili sa obradom pesme “She does it right” od Dr Feelgood. Na rifove Vilka Džonsona nabacili smo tekst i refren našeg Vjekoslava iz njegove kompozicije “Baj,baj bejbi“. Zvuk benda je tada bio izvanredan, nismo bolje zvučali ni na studijskim snimcima. Do kraja svirke je posebno dobro prošlo izvođenje pesama “Beogradski davitelj“ i “Stanje šoka“ od Zabranjenog pušenja.

U martu 1991. prvi je u vojsku otišao Dušan, Vjekoslav u junu, a ja u septembru. Ubrzo su počeli ratni sukobi i Vjekoslav se sa porodicom preselio u Hrvatsku. Iz prve postave Kolosa, jedino je on postao muzički profesionalac. Danas je poznati džez basista u Zagrebu. Posle mene u vojsku je otišao Sanjin, ali se on posle vojske nije vratio u grupu.

Dušan i ja smo nastavili da sviramo kao Kolos. Za vreme 1992. učestvovali smo u projektu izdavačke kuće Carlo records, pod nazivom “Dobri bendovi Vojvodine”. Tada smo nastupali u Inđiji, Staroj Pazovi i Rumi. Između ostalih u to vreme su u grupi svirali, što na gitari, što na basu: Mihajlo Narandžić, Milan Prodanović, Zdeno Sladok, Srđan Jovanović i izvesni Predrag, koji je došao iz Bosne. Predrag je na gitari obojio zvuk grupe hard tonovima i sjajno aranžirao Duletovu pesmu „Poremećen ciklus“, koju nikada nismo snimili. Sa njim smo održali dva lepa nastupa u inđijskom klubu “Cage”.

Vremenom smo sastavili novu kolekciju naših kompozicija. Pošto nam je ustrebao novac za snimanje, proleća 1994. otišli smo u Ratkovo na gitarijadu, jer je bila takmičarskog karaktera, a pobednika je čekala novčana nagrada. Svirali smo u sastavu Dušan Velikić (glas i gitara), Srđan Jovanović-Ćida (bas) i Sava Đurđević (bubnjevi). Prve večeri smo uspeli da se plasiramo u finale, koje je bilo sutradan. U finalu nismo osvojili prvo mesto, ali sam ja dobio diplomu za najboljeg bubnjara gitarijade, što nisu novčano nagrađivali, ali mi je to draga uspomena.

Tih dana smo nedeljom često išli na novosadsku Najlon pijacu gde smo prodavali stare stvari ne bi li došli do novca za snimke. Uspeli smo da se finansijski sredimo i uskoro snimili šest novih pesama u novosadskom studiju „Do, re, mi“. Za tri dana snimili smo i izmiksovali pesme: “Truliš čoveče“, “Pokušaj večeras“, “Formula“, “Konfuzija“, “Mene nosi vetar“ i “Šolja bluz“. Snimatelj nam je bio Predrag Pejić, a producent Vlada Žeželj. Snimci nisu bili toliko tehnički dobri, da bismo se odlučili za bilo kakvo zvanično izdanje, tako da je sve ostalo na povremenim svirkama po gitarijadama ili solo koncertima.

Zbog problema sa kičmom ja sam 1998. napustio aktivno sviranje. U međuvremenu, bend je povremeno nastupao u Inđiji, Novoj Pazovi i Zrenjaninu u sastavu Dušan Velikić (vokal), Milan Prodanović (gitara), Srđan Stojanac (bas) i Stefan Opavski (bubnjevi).


Autor: Sava Đurđević

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *