24.03.1999. – 24.03.2023. Day after…

Categories NOVO, ReakcijePosted on

Prođe i taj dan. Napokon. Dan čiji je kreščendo bio sinoć na sveautobuskom vašaru patetike u Somboru… Sećam se te martovske večeri 1999. Na TV serija Esmeralda. Bivša žena je sve dnevne aktivnosti prilagođavala njoj. TV radi, a ona filuje torte za sutra. Našem sinu je sledećeg dana rođendan…

A onda tajac.

Prekid programa.

Čak ni kerovi napolju se ne čuju. I potom detonacija. Jedna, pa druga… Pogled ka Novom Sadu i ogromna vatra i crni dim iz pravca rafinerije… Mesecima ranije prećeno nam je vojnom intervencijom.

U decembru prethodne godine na referendumu smo se maltene aklamativno usprotivili stranim posmatračima na Kosovu. U martu su bili pregovori u Rambujeu. Gledali smo naše pregovarače, profesora Ratka Markovića i predsednika Srbije Milana Milutinovića, ustvari dva piona ozloglašenog dueta Milošević – Marković, kako se šepure i kočopere kao paunovi predgrađem Pariza, ne shvatajući ozbiljnost situacije.

Utopistički verujući da nam u smiraj dvadesetog veka i u srcu Evrope niko neće smeti da uradi ono što nam je urađeno. Sve ponuđeno za pregovaračkim stolom mi smo glat odbili, da bismo tri meseca kasnije u Kumanovu potpisali papir triput gori od ranije ponuđenog. A kako i ne bi kad nam je, posle 78 dana svakodnevnih vazdušnih napada i uništavanja cele zemlje i masovnih pogibija, zaprećeno i kopnenom invazijom…

Dođosmo nekako do naknadne pameti i po sistemu “daj šta daš” potpisasmo bezuslovnu kapitulaciju. Da, kapitulaciju, jer prihvatismo sve ponuđeno, a neuporedivo manje od onog što je bilo na meniju u Rambujeu. Neki to zovu i Rezolucija UN 1244… Ne ulazeći u to ko je kriv ko je prav, nije mi jasno da neko ko se bavi politikom ne prihvati, za početak, “politiku malog kera”! Naime, mali ker nije toliko blesav da se suprotstavlja velikom. Zna da će najebati. I običan pinč to zna, ali ne i izabrani predstavnici naše zemlje. Ustvari, najebasmo svi, ali ideolozi sveopšteg sranja na Balkanu jok! Na stranu nelegitimnost vazdušne NATO agresije. Na stranu što je bila bez odobrenja UN.

Svako iole pametan znao je da ćemo dobiti po tamburi. I to ne bez razloga. Jer “minuli rad” tokom devedesetih kandidovao nas je baš za takav tretman. Možda ne baš opravdan, ali svakako očekivan… Dok smo većina gledali kako da preživimo dan po dan, pa tako 78 puta, neki su se u isto vreme useljavali u stanove čija površina se meri u arima. Ministrovali i dokazivali da je rat nekom i brat. A onda sinoć ponovo parada patetike i već uobičajene floskule kako su nas sirote, nevine i poštene, bez ikakvog razloga, napali NATO zlikovci, jer mi smo se samo godinama pre toga bavili hortikulturom i uzgojem šampinjona, promovišući isključivo altruizam, čovekoljublje najšireg spektra… I toliko naroda se na to prima!? Sve zaboravljajući šta je dovelo do NATO agresije i našu ulogu u svemu tome…

A onda od jutros resetovanje na fabrička podešavanja i podrška jednoj drugoj svetskoj sili u agresiji na drugu suverenu zemlju. Takođe bez dozvole Saveta bezbednosti UN. Ali sad to nema veze, jer nije više naša koža u pitanju. Osim toga, taj agresor baš i nije agresor, jer u pitanju su naša, je l’ te, “braća”!? Ista ona “braća” koja su 1992. u Savetu bezbednosti UN glasala za sankcije SRJ. Isti oni koji 1999. ničim nisu sprečili NATO agresiju na našu zemlju. Naprotiv, radili su za sebe, gledajući samo i isključivo SVOJ interes, jer imaju na šta da se sad pozivaju dok ubijaju i uništavaju sve na šta naiđu u napadnutoj zemlji. Ali dobro, to su oni… Ali kako to da većina nas, samo dan posle tužnog sećanja na naše stradanje, može da se stavi na stranu agresora? Bilo kog! Nebitno…

Da li je tragedija kad samo naša deca ginu? Možda deca tamo negde drugde i nisu toliko važna… Bilo kako bilo, do sledećeg retrooplakivanja naših žrtava zaboravićemo koliko to boli i ignorisaćemo plač tuđih majki… Rat je rat. Nema nevinih. Svinjarije su neizostavan deo svakog rata. Ali kako možemo u svemu tome biti samo neobjektivni navijači zaboravljajući da smo i ljudi? Danas, eto, mi tako, a još nam se nisu osušile suze od juče…

Gde će nam duša…?

Naslovna fotografija: Dragoljub Zamurović

Piše: Dragan Jurić

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija

Podeli na društvenim mrežama:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *