Bez okupljanja i ovog 1. maja
Prvi maj, odnosno Međunarodni praznik rada, jedan je od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme. Međunarodni praznik rada, koji se obeležava prvog maja je jedan od najrasprostranjenijih praznika u svetu. Poslednjih godina […]
Prvi maj, odnosno Međunarodni praznik rada, jedan je od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme.
Međunarodni praznik rada, koji se obeležava prvog maja je jedan od najrasprostranjenijih praznika u svetu.
Poslednjih godina u svetu se ovaj praznik obeležava skupovima, demonstracijama i akcijama koje imaju za cilj da radnicima obezbede bolja prava, kraće radno vreme, bolje plate, zaštitu na radu. U Srbiji se na ovaj praznik radnici mahom odmaraju, roštiljaju ili praznik provode radno.
Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković poručio je u autorskom tekstu za NIN
„Pandemija i rizici koje ona nosi učiniće da i ove godine ne bude tradicionalnih prvomajskih manifestacija. U našoj memoriji, 1. maj je simbol radničkih borbi za dostojanstvo rada ali i prazničnog roštiljanja. Dakle, neće biti „ni ustanka, ni uranka“
Stojiljković u tekstu podseća da nema razloga za ritualne prvomajske protestne šetnje i svrhu upućivanja pitanja zahteva Vladi i parlamentu kada se zna da je njihov mandat ograničen do kraja godine.
„Ima li uopšte smisla obraćati se političkim akterima u atmosferi permanentne predizborne groznice i prakse nuđenja obećanja u čijoj proveri i kontroli nećete učestvovati?“ kaže predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
Međunarodni praznik rada obeležava se u znak sećanja na štrajk radnika u Čikagu maja 1886. godine kada su tražili osmočasovno radno vreme.
Na ulice je tada izašlo skoro 40.000 pripadnika radničkog pokreta. Oni su svoje zahteve simbolično istakli u tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.
Kao odgovor usledila je represija, naime vlast je poslala policiju na demonstrante i u sukobima je ranjeno 50 a poginulo šest radnika, tražeći svoja prava.Petoro vođa štrajka je osuđeno na smrt, a trojica na dugogodišnju robiju.
Na prvom kongresu Druge internacionale, 1889. godine doneta je odluka da će se svakog 1. maja održavati demonstracije dok god radnici i radnice ne izbore pravo na dostojan život i rad. Već od sledeće godine taj dan je počeo da se slavi kao Međunarodni dan opšte solidarnosti.
AUTOR: inmedija.rs