Borina Covid priča

Kada je u Srbiji potvrđen prvi slučaj zaraze novim virusom tog šestog marta niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će to uticati na naš život. Nakon 9 dana, 15. marta, zbog korona virusa proglašeno je i vanredno stanje u zemlji.​ Sve je stalo.

Usledilo je – delimična pa i potpuna zabrana kretanje, zatvaranje škola, redovi pred prodavnicama….

Prvi dani „vanrednog života“ nisu delovali toliko strašno jer je, bar većina, radila od kuće i samim tim imala više prilike da svoje vreme provede sa porodicom. Na trenutak smo zaboravili kako je sve izgledalo pre pandemije… Što se mene tiče, meni je tih dana nedostajala muzika. Nedostajao mi je onaj osećaj kad bezbrižno sediš u nekom kafiću, razgovaraš sa prijateljima a vašu priču presecaju prijatni zvuci akustične gitare.

Manje je bitno da li kafić ima binu predviđenu za muzičare ili je deo prostora izdvojen, bitnije je ko to veče nastupa. Da budem iskren, nema puno lokalnih muzičara čije izvođenje poznatih hitova mi prija te biram koga ću slušati odnosno gledati.

Kao što rekoh, u toku gore pomenutog vanrednog stanja, setio sam se naših lokalnih muzičara. Da budem iskren, činilo mi se da je prošlo bar 10 godina od poslednje svirke na kojoj sam bio. Moje, može se reći i sebično razmišljanje, prekinulo je pitanje koje mi se motalo po glavi – Šta je u ovom ludilu sa lokalnim muzičarima?

Jedan od omiljenih muzičara mi je Boris Supan, čovek koji više od dve decenije nastupa u Inđiji ali i drugim okolnim gradovima Srema.

Kod njega mi se sviđa što se, dok izvodi takozvane „covere“, ne trudi da imitira poznate muzičare. On njihovu muziku iznese kao da je autorska, kao da je pisana baš za njega.

Kada je reč o Bori, on je pre tog nesrećnog „vanrednog“ marta već uveliko muziku plasirao bogatim turistima na kruzerima.

Rešio je da svoj nesporni talenat pretvori u jedini posao koji će njegovoj porodici omogućiti pristojan život, bez materijalnih trzavica koje su nam svima dobro poznate. Posao koji će mu pored novca biti i zadovoljstvo. Ovo je njegova Covid priča.

– Negde s’ proleća 2015. dobijam poziv od prijatelja, koji je već  iza sebe imao par odrađenih ugovora, da se pridružim bendu koji se formirao za rad na kruzerima. Posle kratkog razmišljanja, ali baš kratkog, isti sam i prihvatio. Otišli smo kao osmorka na taj ugovor. Bio je u pitanju Jadran. – počinje priču za IN Medija Boris Supan.

Bora kaže da je odmah prvog dana na kruzeru uvideo da će dobiti podršku, ne samo kolega na brodu, već i menadžmenta.

– Sam posao mi se izuzetno svideo. Radi se otprilike 3 sata dnevno, obično u par setova. Nema nikakve presije, izuzetno si poštovan kao umetnik, što od strane putnika, što od kolega i menadžera. Naravno, kao muzičar, podrazumeva se da te niko neće ranom zorom buditi za neke akcije, niti smo ih mi imali. Postoje, takozvani drilovi, gde se kompletna posada konstanto obučava, podseća na sve one stvari koje su bitne za sigurnost putnika, broda, a i nas samih, pa smo jedino tu i morali biti prisutni.

Kada je reč o životu na brodu, Supan kaže da je vrlo dobro organizovan.

– Ja sam  zaposlen u kompaniji AIDA, koja sve stvari bitne za rad i život na brodu, drži na jako visokom nivou. Naravno da sam konačno bio zadovoljan činjenicom da mogu raditi posao koji volim najviše na svetu i od istog izdržavati porodicu. U toku samog ugovora, koji obično traju 2 do 3 meseca , upravo je porodica ta koja najviše nedostaje. Ali, nekako čovek nađe neki životni balans, da sve stvari postavi tako da se mogu što lakše podneti.

Pet godina je Bora živeo muziku onako kako umetnik i zaslužuje. A onda, dolazi pandemija virusa Covid – 19 koja je usidrila brodove. Njegov poslednji kruz u 2020. godini je počeo 14. februara.

– Ukrcao sam se u Palma de Majorki. Sam kruz je bio dosta lep, išlo se iz Palme za Čivitavekije (Rim), Livorno, Marsej i dva dana Barselone. Međutim, došao sam na brod, kad je u Italiji korona već uveliko divljala. Uspeli smo da prva dva kruza pristanemo u Italiji, ali već posle toga, to nije bilo moguće. Sama atmosfera na brodu je bila ok, putnici  su bili raspoloženi, ali mi zaposleni smo znali da su stvari daleko od dobrih. Dosta puta smo proveli dan, usidreni na pučini, jer nas lokalne vlasti nisu puštale da uplovimo u luke. Posle mesec dana provedenih na brodu, otišao sam kući, zbog problema koje sam imao sa leđima. Nekako je to došlo kao sreća u nesreći.

Međutim, u Srbiji ga je dočekalo vanredno stanje zbog čega je prvobilo skraćenje radnog vremena ugostiteljskih objekata –  od 8 do 20 časova, gde je tokom radnog vremena u zatvorenim prostorijama bilo dozvoljeno prisustvo najviše pedeset ljudi – a zatim i zatvaranje. Ne samo da nije mogao da nastupa već je bilo nemoguće novac zaraditi radeći posao u koga je uložio toliko truda. Pet godina bezbrižnosti je odjednom nestalo. Boris Supan kaže da ni budućnost više ne deluje tako sjajno.

– Planovi vezani za budućnost i nisu baš sjajni. Moja kompanija je stidljivo krenula sa putnicima, pre nekih nedelju dana, sa samo jednim brodom, od 13 koliko imamo. U najavi je da će u sledećih mesec dana još 3 krenuti, ali sve je to jako upitno, a svi možemo i pretpostaviti zašto. Mnogo stvari utiče na rad kruzera, od aerodroma, avioprevoznika, luka itd… Sve su to stvari na koje same kompanije ne mogu uticati.  Nadam se da će se stvari u toku sledeće godine normalizovati, mada, ne verujem da će ikad više biti kao pre korone.

Autor: Miodrag Blečić