Borkinja iz kraja Lana Šepelj Košarčić

Lanina kuća u Čortanovicima kupljena je 4 godine sa namerom da se u nju preseli, otuda i kontraargumenti predsednika opštine Inđija Vladimira Gaka da Lana nije čortanovčanka, te sa njom neće i ne mora da rauzgovara.

-Zapravo, kupio nam je moj tata koji je nažalost u međuvremenu preminuo i zato ja sada tu kuću još više volim. Da bismo se konačno preselili u Čortanovice potrebno je neke životne okolnosti da se nameste, ali nam je to svakako plan prema kojem smo sve ovo vreme usmereni. Suprug već uveliko svoju delatnost (poljoprivreda) obavlja u Čortanovcima jer ima plastenik i klijalište za sladak krompir, batat. Zašto Čortanovci? Pa zato što je priroda prelepa, zato što imaju ružu vetrova, zato što su dobro pozicionirani, blizu velikih gradova, a nekako ušuškani i izolovani, zato što imaju dobru saobraćajnu vezi, ups, mislim, imali su.- objašnjava ona.

Lana je prosvetni radik, radi u školi i profesor je srpskog jezika.Kaže da se izlazeći iz prodavnice u Čortanovcima dešavalo da sretne decu uzrasta one dece kojima predaje (7. ili 8. razred) i da joj se deca kulturno jave iako je vide prvi put u životu. U Beogradu, u školi u kojoj predaje, kaže ona, dešava se da se deca kojima je nastavnica ne jave. I to je još jedna stvar koja joj se, nkako kaže, dopada i koja motiviše da razmišlja o životu u Čortanovcima.

-Ne znam šta me je tačno podstaklo da pokrenem borbu za vraćanje železničke stanice. Desilo se vrlo jednostavno i spontano jer mi je valjda kao nekome ko je „sa stane“ bilo još očiglednije kolika je nepravda napravljena Čortanovcima. A ne volim nepravde. Nisam ja mislila da ispravljam krive Drine, ali su se stvari spontano i jedna za drugom same nameštale i tako je sve počelo….Ali moram da kažem da iako možda deluje da ja vodim ovu priču, većinu stvari je zapravo uradio moj suprug, on je pokrenuo peticiju, on je osnovao stranicu na Fejsbuku, njegove su mnoge ideje, ali sam ja prodornija i istrajnija i zato izgleda da sam mnogo više u tome. Mislim da smo u stvari dobar tim, nadopunjujemo se.- kaže za IN Medija Lana Šepelj Košarčić.

Foto: IN Medija

Кako su meštani reagovali na Vašu inicijativu i kako se osećate što ste postali njihova „omiljena borkinja za javni interes“?

Pa svašta je tu bilo i još uvek se svašta dešava. U početku su svi bili skeptični i nisu se puno oglašavali, niti reagovali. Ali grupa je rasla, peticija je rasla, snimili smo video koji je odjeknuo i počeli su i meštani da se bude, da mi se javljaju, da predlažu… Čini mi se da je prejako reći da sam njihova „omiljena borkinja“. Mislim da mi mnogi ne veruju, a neke verovatno i ugrožavam. Međutim, u Čortanovcima ima zaista divnih ljudi koji su puni podrške i uvek mi iznova vrate energiju za borbu.

Sa kojim izazovima ste se suočili tokom ove borbe i kako ste ih prevazišli?

Iskrena da budem, nisam ih prevazišla, to su neki konstantni izazovi. Ono što mi najteže pada je činjenica da i kada želite najbolje i dajete se maksimalno, uvek ima onih kojima se nećete dopasti i koju će pokušati da vas sabotiraju.

Кoje prepreke vidite na putu do povratka železničke stanice i kako planirate da ih savladate?

Najveća prepreka su ljudi, tj. ljudi su i najveća moć i najveći problem. Кada bi u ovoj priči postojao dovoljno veliki broj ljudi koji ne odustaju, koji su spremni da se bore, da se malo žrtvuju, da malo rizikuju, i najbitnije, da budu složni, sve prepreke bi nestale. Ne znači da bismo do cilja došli lako, neće biti lako, ali bismo sigurno uspeli. Ljudi treba da shvate da ujedinjeni i organizovani imaju veliku moć, i da konačno tu moć treba da uzmu u svoje ruke.

Кako je Vaše angažovanje uticašlo na Vas lično i profesionalno?

Još uvek ne mogu da kažem, sve ovo ne traje dugo da bih mogla da dajem zaključke. Ali da mi je život okrenut naopačke otkako je sve krenulo, jeste. I to mi se iskreno ne dopada. Nadam se da ću uspeti da u svemu tome pronađem neki balans.

Da li ste naišle na rodne stereotipe ili predrasude tokom borbe za ovo pitanje? Ako jeste, kako ste se sa njima nosili?

Hm, nisam sigurna, tj. nisam imala neke jasne i otvorene situacije te vrste, niti neprijatnosti. Ali da, oseća se u vazduhu sve vreme. Ne mogu da se otmem utisku da bi u svemu ovome mnogi više voleli da sam muškarac.

Šta bi poručile drugim ženama koje žele da se bore za ono u šta veruju?

Pre svega da moraju da iskorače, gde god da je potrebno – samo prvi korak napred. I da znaju da to nije ništa strašno.

Кoje su, po Vašem mišljenju, najvažnije kvalitete koje žena treba da ima da bi uspela u borbi za društvenu promenu?

Pa bez obzira da li žena ili muškarac, potrebna je pre svega svest da je promena moguća, ma koliko mislili da nije. Potrebno je odupreti se predrasudi: „Ma nema od toga ništa“ i sl. Dalje, važno je imati ideju kako, imati hrabrosti upustiti se u to, i veru da može da uspe. Ali je važno biti otvoren i za „neuspeh“. Jer zapravo, svaki pokušaj i svaka inicijativa koja ostavi traga i promrda ljude je uspeh, bez obzira da li stigne do krajnjeg cilja. Ako zanemarimo taj naš konkretni cilj, postoji i opštiji cilj, a to je proces buđenja mase (ljudi), osvešćivanja o tome šta sve mogu zajedno.

Кako, po Vama, izgleda budućnost Čortanovaca sa ili bez železničke stanice?

Čortanovic zaslužuju najbolje, zaslužuju železničku stanicu ili stajalište, kako god to nazivali. Vezanost ljudi u Čortanovicma za prugu i železnicu je dirljiva. Ne želim da zamišljam Čortanovice bez tog mesta gde će se voz zaustavljati. 

Šta je za Vas najveća nagrada u ovoj borbi?

Onaj deo o procesu buđenja ljudi, kao i što mogu da svedočim tome. Takođe, naravno, i to što sam upoznala sebe na jedan novi, drugačiji način. A nadam se da će na kraju kruna sve te borbe biti voz koji opet prima Čortanovčane u njihovom selu.