Dođeš mi za majicu, moja Darija

Da su devedesetih postojale socijalne mreže i distance, kanali i portali sigurna sam da bi najviše pratilaca imala grupa ili kanal „Inflacija uživo“.

Ko se seća zna o čemu pričam, dinar je tada devalvirao u jednom satu brzinom i redom veličina kao danas „preporuke Kriznog štaba“.

Ako odmah niste otrčali da potrošite novac koji se merio u milijardama, već sledećeg sata ste bili obezvređeni materijalno do te mere da niste imali za kilogram jabuka. Isto tako nas obezvređuje zvanični stav Kriznog štaba i njegova glavna promoterka dr. Darija Kisić Tepavćević.

Sa njom mi je danas, neplanski, počeo dan.

Menjajući svoje iskaze i mišljenja a sve pred medijima koji su objavljivali, valjda, usaglašen stav oko pooštrenih mera Kriznog štaba, gospođa glasnogovornica je moje sve obaveze preusmerila na nove mere.

Kako je oko pola jedanaest izjutra izjavila Darija (ne persiram već sam se srodila sa njom, svuda je ima i o svemu iznosi svoj stav):

– Maske su obavezujuća mera, maske svuda i stalno, svi. Znači, svi treba da nosimo maske i ta mera stupa na snagu odmah – kazala je Darija.

Panično srčem kafu i kapiram „evo kreće ludilo“ vest shvatam na sledeći način:

– Maske su obavezne, odluka stupa na snagu odmah, šaljemo snajperiste na vrhove zgrada i ko se ne bude pridržavao videće crvenu tačku na čelu i mrak.

– U mislima mi se pojavljuje izbezumljeni redov i v.d ministra vojnog koji zvonkim, recitatorskim glasom zapeva na ružičastom programu.

Odluka se dorađuje vezano za broj ljudi koji smeju da se nalaze na jednom mestu, Kriznom štabu opštine Inđija koji se ne okuplja ili se okuplja u tajnosti kao masonska loža te svekolika javnost nema uvid u njihov rad i delo, o fabrikama i radnicima u Inđiji kojih u jednoj smeni ima nekoliko desetina puta po 30 odobrenih, o onima koji bi eventualno vršili kontrolu i naplatu kazni za neposlušne, zaštitnoj opremi za medicinare hoće li opet dobijati maske na revers ili će kupovati ili ih ima ili šta se dešava?

Darija skretničar mojih planova ispuca tu vest, onako lagano očekivano i ostavi medijima da to prenesu.

Zovi, kucaj, piši, traži, moli, saznaj i tako par sati, jer red je razraditi temu, zadatu temu.

Vest objavljena, onako polovična, štura ništa novo što svi nisu objavili jer razrada zavisi od organizacije lokalne samouprave. Što se njihove organizacije tiče, vest nismo širili.

Krećem da se nađem sa knjigovođom, obuvam se i slikovna poruka stiže od knjigovođe sa informacijama o njegovom visokom pritisku i otkazivanju sastanka.

Krećem da se izuvam, stiže poruka o tome da je Darija TANJUGU objasnila da su maske ipak preporuka ne obaveza i da mi to nismo skapirali samo dva ipo sata ranije.

Nepostojeći faktički ali činjenično postojeći TANJUG obaveštava nas o faktički probnom balonu i opštem sluđivanju naroda a činjenično smo glupi pa ne kapiramo.

Ko mi?

Svi, svi smo glupi pa ne razlikujemo šta znači reč obaveza a šta preporuka.

Vraćam se za kompjuter, kolege šalju poruke u grupu, ko ispravlja vest, ko dorađuje, ko je šta kazao a šta je mislio i da li je mislio i ko je taj ko priča pre podne a ko priča popodne iz Darije.

Moj dan, moj dan se sveo na Darijine igrokaze, gledam vesti, mejlove, poruke i krećem da cepam majicu koju sam prvi put danas obukla, cepam je i sve sikćem

„E taaaaako, sad ću sa tobom da brišem prašinu ili da napravim masku od tebe!“

Cepam majicu i sve me duša boli koliko me neko isterao iz takta da uništavam svoje.

Dakle, ovaj današnji igrokaz nije nikakvo nerazumevanje nas plebsa nego probni balon da opipaju puls, da izvuku mišljenja, da kucnu po ramenu velike restorane, markete, klubove, kladionice i ko zna koga sve i osete ŠBBKBB.

Kažu da zaključak ne izvodiš sam na tekstove koje pišeš, e prekršiću to pravilo a sutra ću kazati da sam se predomislila.

ZAKLJUČAK – Darija, duguješ mi 2.300,00 rsd za majicu i ne, nisi me pogrešno shvatila.

Autor: Verica Marinčić