Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Istorija se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“

Koliko vidim ONO je pilo rakiju iz iste čašice kao i Milošević onomad. Znamo kako je Milošević posle toga završio. “Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa” (Karl Marks).

Izgleda da Heraklit nije baš uvek bio u pravu. Njegova izreka “Panta rei” (Sve teče, sve se menja) svakako ne važi za neke pojave u Srbiji.

Ako uporedimo predsedničke izbore ove godine i one od pre trideset godina videćemo da se tu skoro ništa nije promenilo.

– Predsednik ni tada ni sada nije imao sučeljavanje sa svojim konkurentima
– Predsednik nije vodio kampanju, ali je usput otvorio nekoliko fabrika
– Slobodanu Miloševiću, pored Milana Panića, konkurenti su bili Gazda Jezda, Kapetan Dragan, Milan Paroški… Aleksandru Vučiću, pored Zdravka Ponoša, “suprotstavili” su se Miša Vacić, Milica Zavetnica, Boško Obradović…
– Za Miloševića je tada glasalo 2.515.047 glasača, a za Vučića sada 2.224.914 glasača.

To što sam bio do sad

Rekao bih da ovde postoji veliki broj ljudi koji uvek podržava onoga ko je na vlasti. Njih ništa drugo ne zanima. Milošević je od komuniste postao nacionalista. Masa koja je prvo glasala za Miloševića komunistu, glasala je za i Miloševića nacionalistu. Ta masa koja je bila za Vučića dok je govorio “Kosovo je srce Srbije” sutra će ga podržati bilo šta da kaže. (Gradonačelnici deset opština sa srpskom većinom na Kosovu i Metohiji uputili su mu nedavno pismo u kome ga uveravaju da će svako njegovo rešenje za Kosovo podržati, pa bilo to “razgraničenje, korekcija ili nešto treće”). 

Skupština. Njih dvojica. Jedan prema drugom. Jedan je bio u partizanima od svoje 14. godine. Drugi se oženio ćerkom političkog komesara Glavnog štaba NOV. Jedan je pobegao od komunizma 1955. godine, a drugi je primljen u komunističku partiju 1959. godine. Jedan se zalagao za mir, a drugi je podržavao pučiste u Moskvi koji su želeli da vrate točak istorije unazad.

Upravo 2. decembra 1992. godine Milošević saznaje da će se Panić kandidovati za predsednika Srbije. Ne znam šta u ovom trenutku Panić govori Miloševiću. Ali, Panić je kasnije rekao da ga je pitao zašto još nije podneo ostavku kad je obećao da će to uraditi. Milošević mudro ćuti i možemo samo da pretpostavimo šta misli u sebi: “Ko te bre j… Koji si mi bre ti k…. Ko je tebe doveo na ovo mesto? Srediće tebe moji mediji dok trepneš. A imam ja i druge metode.”

Milan Panić

Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla i osnivač farmaceutske kuće ICN, 14. jula 1992. godine, na zahtev Dobrice Ćosića i Slobodana Miloševića, postaje predsednik vlade Savezne republike Jugoslavije.

Od najranijeg detinjstva, mladi Milan je pokazivao interesovanje za biznis. Zbog ranog gubitka oca osniva farmu povrća kako bi izdžavao svoju porodicu. Tokom Drugog svetskog rata, sa samo 14 godina pridružuje se partizanima. Posle rata upisuje Medicinski fakultet u Beogradu, ali ubrzo prelazi na biohemiju.

Istovremeno, postaje jugoslovenski šampion u biciklizmu. U to vreme, kao i u svim komunističkim zemljama, bilo je skoro nemoguće otići u inostranstvo. Kao vrhunski sportista dobija dozvolu da ode na biciklistički turnir koji se održavao u Holandiji 1955. godine i koristi tu priliku da pobegne iz Jugoslavije.

U Nemačkoj upisuje doktorske studije na Univerzitetu u Hajdelbergu, a istovremeno izdržava svoju porodicu radeći seobe i transport nameštaja. Godinu dana kasnije odlazi u Kaliforniju i osniva Međunarodnu hemijsku i nuklearnu korporaciju (ICN).

Kao predsednik vlade zalagao se za mir, ukidanje sankcija Ujedinjenih nacija i zatvaranje koncentracionih logora. U avgustu 1992. godine, na Londonskoj međunarodnoj konfererenciji o bivšoj Jugoslaviji Panić iznosi svoj “Plan mira”, a mesec dana kasnije, održao je i “Govor mira” ispred Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Njegova popularnost u Saveznoj republici Jugoslaviji svakog dana postaje sve veća.

Međutim, kada je 2. decembra iste godine objavio da će se kandidovati za predsednika, Slobodan Milošević shvata da je vrag odneo šalu i šalje svoje krvožedne pse na njega. Ovde vidimo Miloševićevog omiljenog “opozicionara” koji je dao nekakav “dokument” Paniću. Panić je odgovorio gužvanjem i cepanjem tog papira na sitne komadiće koje mu je vratio. 

Tokom kratke predizborne kampanje Milan Panić ponašao se, za naše prilike, jako čudno. Između ostalog, često se negde penjao: na improvizovane pozornice, balkone, pa jednom prilikom čak i na krov Titovog Mercedes-Benza 600 (donja fotografija). I pored toga, kao i satanizacije državnih medija, Panić je osvojio 1.516.693 glasa, samo 998.354 manje od apsolutnog favorita Miloševića.

Inače, ovaj blindirani automobil bio je jedan od 24 primerka proizvedenih 1974. godine. Posedovali su ga samo izuzetno bogati ljudi: Aristotel Onazis, Koko Šanel, Elizabet Tejlor, Mao Cedung, Mohamed Reza Pahlavi, Enver Hodža, Kim Il-sung…

Posle Tita, koristili su ga Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić i Milan Panić. Kasnije ga je Ministarstvo unutrašnjih poslova poklonilo vlasniku Muzeja automobila u Beogradu i ministru kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije Bratislavu Petkoviću.

Tesna kutija

Glasanje. Milošević uzalud pokušava da ugura glasački listić u kutiju. Ne pomaže ni jezik. Ne znam da li je u pitanju trema ili nešto drugo. Ali, tu je drugarica Mira, koja mu kao i uvek, svojim veštim prstićima priskače u pomoć.

Tada nisam puno obraćao pažnju na to, ali sedam godina kasnije, usred bombardovanja, sin Slobodana Miloševića i koncern „Bambi“ grade zabavni park u Požarevcu na površini od 2.5 hektara koje im je grad poklonio. Nekoliko dana pre svečanog otvaranja odlazim tamo i molim obezbeđenje da pozove Marka da mu predam primerak časopisa “Time” sa mojom fotografijom Slobodana Miloševića na naslovnoj strani. Ubrzo se pojavljuje mladi Marko i prvo što mi je rekao bilo je: „Vi ste, ili izuzetno hrabar, ili lud čovek kad ste došli ovde“. Odgovaram mu da ne znam zašto bi trebalo da budem nešto posebno hrabar da bih radio svoj posao. Predajem mu časopis, a njegova opaska je da na fotografiji Slobodan izgleda bolesniji nego što je u stvarnosti. Tada sam se setio ovih fotografija koje sam snimio krajem 1992. godine.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredivačku politiku IN Medija