Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Sarajevo 1993.“

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji prepuni su tužnih događaja, ali ipak, možda je jedna od najtužnija priča ova o Admiri Ismić i Bošku Brkiću. Dvoje zaljubljenih mladih ljudi iz Sarajeva koji nisu bili zaglupljeni besmislenom nacionalističkom mržnjom, zabavljali su se punih devet godina. A onda je počeo ovaj glupi, krvavi rat. Boškova porodica odlazi iz Sarajeva, ali Boško ne želi da ostavi svoju voljenu Admiru i ostaje u gradu.

Rat svakog dana postaje sve okrutniji, ljudi u opsednutom Sarajevu masovno ginu od snajperskih hitaca, mina, međunacionalnih sukoba u samom gradu… Posle skoro godinu dana dvoje mladih donose odluku da odu iz svog grada. Admirin otac se protivi, ali Admira, uprkos očevom neslaganju, ne odvaja se od Boška i polazi sa njim.

Jedini put iz grada vodi preko Vrbanja mosta i tu, nasred mosta, metak pogađa Boška i on pada mrtav. Sledeći hitac obara Admiru koja poslednjim delićima snage dopuzi do Boška, zagrli ga i umre.

Tela su na tom mestu bila skoro nedelju dana. Ja sam ih snimio tek trećeg ili četvrtog dana po ubistvu. Nisam mogao da priđem bliže pa je ovo samo isečak slajda. Čuo sam nepotvrđenu informaciju da su Srbi poslali zarobljene muslimane da ih sklone, a zatim su ih sahranili. Posle rata su prebačeni i sahranjeni na sarajevskom groblju.

Sarajevo je ranije uglavnom bilo poznato po Sarajevskom atentatu i, kada je doneta odluka da se u ovom lepom gradu održe Zimske olimpijske igre “Sarajevo 84”, video sam to kao priliku da snimim reportažu o životu, običajima i prirodnim lepotama grada i okoline. Skoro godinu dana moja supruga Dobrila i ja obilazili smo grad i okolne planine snimajući sve ono što bi moglo da interesuje ljude širom sveta o budućem domaćinu tog značajnog sportskog događaja.

Tokom te godine upoznao sam i nekoliko čuvenih svetskih fotografa koji su imali istu ideju kao i ja. Najpoznatiji je svakako bio Leonard Frid (Leonard Freed), jedan od najznačajnijih fotografa čuvene foto-agencije „Magnum“. Družili smo se desetak dana i ja sam to vreme iskoristio da saznam što više o njemu, načinu kako fotografiše i životu svetskih fotografa.

Fasciniralo me to što je veoma malo znao o tehnici fotografije i koliko malo pažnje posvećuje onome što sam ja smatrao da je veoma bitno. Recimo, pošto je koristio jako skup foto-aparat marke „Leica“, s vremena na vreme bi prstom obrisao objektiv da skine prašinu sa njega. Svaki put kada sam to video ja bih se naježio jer sam bio naučen da ni sa čim ne sme da se dodirne objektiv osim specijalnom tkaninom ili papirom koji služi samo za tu svrhu. Takođe, primetio sam da njegov foto-aparat nema ugrađen svetlomer, niti on ima bilo kakav dodatni uređaj za merenje svetla. Pitao sam ga kako određuje blendu i ekspoziciju, a on je nonšalantno odgovorio da to radi nasumice i da ponekad pogodi, a ponekad pogreši. Dodao je da mu je važnije hvatanje duše foto scene nego tehnička ispravnost. Iako je tada imao 51 godinu i smatrao sam ga jako starim, zajedno smo se penjali na veoma visok stub Zetre koja je bila u izgradnji. Govorio je da mu fizička aktivnost služi kao eliksir mladosti.

Moju foto-reportažu o Sarajevu objavili su mnogi časopisi u Italiji, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Engleskoj, Nemačkoj… praktično, nije bilo magazina koji je odbio da prihvati foto-priču o gradu u kome će se održati Zimske olimpijske igre “Sarajevo 84”.

Zahvaljujući Zoranu Sekuloviću, mom nekadašnjem uredniku fotografije u “Ilustrovanoj politici”, bio sam jedan od trista akreditovanih foto-reportera iz celog sveta na ovim olimpijskim igrama. Svi smo dobili fantastične žute jakne od Nikona i mogli smo da iznajmljujemo sve njihove snažne teleobjektive pošto je Nikon bio sponzor Olimpijade. Trudio sam se da snimim fotografije koje niko ne snima i uvek sam bio negde gde nije bilo drugih fotografa. Ipak, te fotografije nisu postigle ni približno onakav uspeh kao one snimljene godinu dana ranije.

U međuvremenu, Dobrilini roditelji preselili su se iz Bihaća u Sarajevo, pa smo često tamo odlazili. Baba i deda šetali su unuke po Koševskom brdu, Pionirskoj dolini… a mi smo lunjali po gradu i okolini snimajući. Kad su prešli iz Sarajeva u Beograd, osetili smo koliko nam taj grad nedostaje.

A onda je, kao grom iz vedra neba, stigla vest o početku rata. Sarajevo sam sada mogao da gledam samo sa okolnih brda iz improvizovanih bunkera i skrovišta. Ono što sam video bilo je užasno. Totalno razrušen grad na koji su danonoćno padali razni ubojiti projektili.

Oni koji su ovo uradili Sarajevu ne mogu se nazvati ljudima. Ali, da se odmah razumemo: siguran sam da bi zli ljudi iz bilo koje druge nacije ili vere isto to učinili bilo kom drugom gradu da su imali svu silu i moć u svojim rukama kao što je to ovog puta bio slučaj. Svaki zločin ima svog zločinca i nikada se ne sme optuživati bilo koji narod ili vera za zločine koje su počinili pojedinci. To, uostalom, niko normalan i ne čini. Ali, pojedinci nečiste prošlosti pokušavaju da se sakriju iza naroda, pa kad neko ukaže na zločine koji su počinili, oni odmah počnu da viču kako se optužije ceo narod. Ne, nijedan narod se ne optužuje niti je bilo koji narod kriv, već ste krivi vi koji ste huškali ljude, pisali deklaracije i vikali “sto za jednog”

Mislim da sam ovo snimio na Grbavici. Na liniji razgraničenja, preko svih prozora i balkonskih vrata zakucane su debele daske, poslagane cigle i vreće sa peskom. Kako sa jedne, tako i sa druge strane fronta.

Međutim, iza zgrada, u zaleđu, život izgleda kao da rata nema. Tu je burek, jogurt, kafica sa kockicom šećera… Da nije uniformi i zavoja oko ruke, rekao bi čovek – normalno stanje. Jedino snajperisti sa jedne i druge strane rade svoj posao. Jedan od njih hvalio se kako je jednim metkom ubio dva “neprijatelja”. Kada su ga upitali kako, odgovorio je da je usmrtio trudnicu. Ne znam zašto, ali narednih dana, kad god sam ga sretao, glava mi se sama okretala na drugu stranu.

Press slušba Vojske Republike Srpske obezbedila je grupi novinara posetu sarajevskom ratištu uz prenoćište na Grbavici. “Spavali” smo po troje u krevetu. Na prozore koji su bili okrenuti ka centru grada bile su zakovane debele daske i postavljeni džakovi sa peskom. Cele noći nisam oka sklopio jer je sve vreme gruvalo. Svaki put kada bi se začula snažna ekspozija, ja sam se trzao pa se čovek koji je ležao pored bunio što zbog mene ne može mirno da spava. Onda su nam domaćini rekli da nije ništa opasno jer to “naši” pucaju. U jednom trenutku, na neki zvuk koji je podsćao na prigušeni pucanj iz vazdušne ili malokalibarske puške svi su skočili i uzbuđeno povikali “To su oni. Turci pucaju”. Začudio sam se kada sam to čuo. Kakvi sad Turci? Objasnili su mi da Srbi u Bosni sada muslimane zovu Turci.

Ujutru smo kroz podrumske lagume pošli prema školi. Zgrade su bile povezane podzemnim prolazima. Išlo se kroz rupe u zidovima iz podruma u podrum, iz zgrade u zgradu. Tamo gde nije bilo povezanosti između zgrada visio je niz ćebadi obešenih o dugačke sajle. Iz zgrade u zgradu pretrčavali smo u trenucima kada nije bilo vetra koji bi povremeno dizao ćebiće i omogućavao snajperistima iz grada da nekog pogode. Usput su nam domaćini ispričali da su na dan početka školske godine u dvorište škole pale tri mine, ali srećom ni jedno dete nije nastradalo pošto u tom trenutku deca nisu bila u dvorištu. Užasno su se naljutili kada su na komadima tih mina videli oznake da su one nedavno proizvedene u Srbiji. Zaključili su da neko usred rata snabdeva borce Alije Izetbegovića municijom iz Srbije.

U dvorištima koja su bila zaštićena zgradama odvijao se koliko-toliko normalan život, uključujući čak i sportske aktivnosti, ali uz obavezan kalašnikov koji je uvek bio na pri ruci.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović