Inđijski murali

Najstariji inđijski mural nastao je 1997. godine a naslikao ga je Dragan Došen, inđijski samouki slikar.

Mural se nalazi u dvorištu katoličke crkve, na njemu je oslikan Sveti Đorđe ili Juraj, a sama legenda vezana za nastanak murala i odabir sveca koji je oslikan prepričava se po Inđiji ali nema svedoka, ne onih živih, koji bi mogli potvrditi da je legenda tačna.

Udruženje likovnih umetnika Inđije o slikaru je reklo da je bio osrednji slikar ali svakako veoma aktivan i boemski nastrojen. O samom muralu nisu mogli dosta toga da pričaju jer ne znaju.

„Bio sam jako dobar sa Draganom, praktično mi je umro na rukama, ali detalje oko murala zaista ne znam. Čak ni kada je nastao“ kazao je Branislav Jemč predsednik ULUI za IN Medija.

Porodica je uvek podržavala umetnika ali se u taj deo njegovog života nisu petljali, te rođena sestra Duška koja živi u Kikindi, kao kroz maglu se seća anegdota vezanih za slikara.

„On nije školovan slikar, ali je od malena pokazivao neverovatan talenat. Znam da mi je, kada je imao 4 a ja 8 godina, nacrtao konja za čas likovnog da smo svi ostali bez teksta„.

Seća se rođena sestra ranog detinjstva ali kasnije se razilaze i svako živi svoj život, okupljaju se porodično ali o samom stvaranju umetnika nije bilo detalja.

Rale Damjanović poznati književnik, novinar, recitator koji se družio sa Draganom Došenom kaže za IN Medija da se seća anegdote vezane za inđijski mural ali nije svedočio tome. Pisao je dosta o Draganu Došenu, u nekoliko knjiga ga pominje ali „oko murala anegdotu, znam, ali nisam svedočio, probajte sa ostalim našim prijateljima„.

Miša, Lule, Duce, Beška prijatelji umetnika, svi oni znaju priču koja je kružila Inđijom ali nisu svedočili.

Velačasni katoličke crkve „Svetog Petra“ u Inđiji za IN Medija kaže da nema pisanih tragova o tom muralu ni ostalim slikama koje je Dragan Došen oslikao za Župnički dom te ne može da kaže kako su i zbog čega dospele tu, kao i sam mural.

Zvonarka crkve Goca Pospisil, koja je služila 25 godina u crkvi kaže za naš portal:

„Mural Svetog Đorđa ili Juraja oslikan je na zahtev tadašnjeg velečasnog Stjepana Klajića, namera je bila da svetac koji se bori sa aždajom i koga praznuju obe crkve, asocira narod u ratnim vremenima da netrpeljivost i zlo treba pobediti. Da se jedan i drugi narod ujedine i bore protv tog zla u kom su se tada nalazili.“

Sveti Đorđe na muralu u dvorištu crkve ima lik Lejdi Di koja je te godine i poginula te je još jedan simbol stradanja oslikan na muralu koji se nalazi na zidu Župnog doma crkve „Svetog Petra“ u Inđiji.

Mural je vremenom izbledeo, potrebna mu je rastauracija ali i dalje opominje koja mu je namena, ideja tolerancije i suživota građana Inđije bez obzira na veroispovest. Legenda o pravoslavnom slikaru i katoličkom svešteniku koji su svoje mišljenje preneli na zid živi i dalje.

Dve ipo decenije kasnije Inđija dobija niz murala iscrtanih na javnim površinama, zidovima institucija, trafo stanica i tržnih centara. Za razliku od „najstarijeg“ inđijskog murala ovi noviji nemaju priče koje bi ih pratile i prepričavale se decenijama.

Prema odluci o komunalnom redu opštine Inđija oslikavanje murala na spoljnim delovima zgrada i drugih obekata u javnoj upotrebi, moguće je jedino po odobrenju Opštinske uprave – Odeljenja za urbanizam, komunalno tambene poslove i zaštitu životne sredine i to:

Uz zahtev za izdavanje odobrenja iz stava 1. ovog člana, podnosi se:

1. idejno rešenje murala,
2. saglasnost vlasnika objekta,
3. druge potrebne saglasnosti po proceni organa iz stava 1. ovog člana.

Murali, u smislu odredaba ove odluke su umetnička dela isključivo estetske nekomercijalne sadržine koji se slikaju na spoljnim delovima zgrada ili drugog objekta u javnoj upotrebi, u cilju stvaranja i razvoja kulturnog ambijenta i estetskog izgleda, kaže se u opštinskoj odluci.

„Uvodom u evidenciju konstatovali smo da ovo Odeljenje nije izdalo odobrenja za slikanje murala na navedenim lokacijama“ odgovorio je za IN Medija Perica Radošević, dipl. inž. saobr. na poslovima izdavanja urbanističkih akata opštine Inđija.

Za oslikavanje ikonotasa ili izradu umetničkih dela na kojima se nalaze sveci ili crkveni velikodostojnici, po kanonima crkve neophodno je potražiti blagoslov koji u ovom slučaju nije zatražen u SPC Inđija

„Blagoslov crkve je potreban ali ne i obavezan, mi ne možemo zabraniti bilo kome da oslikava svece ili crkvene velikodostojnike ali se zna gde je mesto svecima i ikonama. To sigurno nisu zidovi zgrada. Kod nas se niko nije obratio za blagoslov kada su u pitanju iscrtavanja.“ kazao je za naš portal paroh protojerej Boris Milinković.

Sa druge strane murali kao moderno kulturološka pojava na prostorima Srbije pojavili su se još sedamdesetih godina kao „ukrasi“ zidovima zgrada i institucija, kažu arhitekte, kada se dobro isplanira red oslikavanja i tematika oni zaoista mogu biti nakit jednog mesta.

Građani opet imaju podeljena mišljenja

„Nemam ništa protiv umetnosti ali ovo je sramota, iscrtati sve ove ljude da ih sapira kiša, psi dižu nogu na njihove likove i na samom kraju mesta na kojima su oslikani nema nikakvog smisla.“ kaže za IN Medija Danica.S.

„Šta Njegoš traži u ulici Đure Đakovića? Sa čim u vezi se on tu nalazi? Onog doktora iz Niša naslikali na trafo stanici kod kružnog toka, što? Ko? Nikola Tesla od svega što je za svetsku nauku uradio, ispada da je njegov uspeh samo to što je Srbin. Njega mi je najviše žao, mural je lep ali je tekst upitan, po meni.“ kaže Savić D.

“ Što, šta fali? Pa treba li da budu grafiti i prljave fasade tu, to su naši ljudi, meni se to sviđa treba još više da ih bude.“ mišljenje je Milene T.

Opštinska odluka je jasno definisana te u jednom delu Odluke o komunalnom redu stoji da „radi obezbeđenja komunalnog uređenja, prilikom korišćenja površine javne namene“ između ostalog zabranjeno je „pisanje grafita, crtanje ili na drugi način oštećenje ili uništavanja površine javne namene ili urbane opreme„.

AUTOR: Verica Marinčić