Kako smo žrtvovali slobodu, jedan njen deo

Najveće žrtve svakog režima od raspada Jugoslavije do danas bili su i ostali novinari. Sistematsko „gušenje“ medija i „utišavanje“ novinara dovelo je do toga da mediji i novinari u Srbiji danas izgledaju tako jadno i poniženo kao nikada do sada. Mislim na one prave novinare, kojih je zapravo ostalo jako malo. Oni koji su se prodali, njima na čast sve što rade na štetu objektivnog informisanja i stvaranja jednog pravičnog i solidarnog društva.

O periodu Miloševićeve vladavine i onoga što se tada dešavalo u medijima nije potrebno trošiti reči. Dovoljno je samo napomenuti da smo u „medijskom mraku“ tog doba imali „Utisak nedelje“ NTV Studija B, Dnevni Telegraf, Našu borbu, Glas javnosti, Demokratiju… Nakon petooktobarskih promena dobili smo Bojanu Lekić, Oliveru Kovačević, Jugoslava Ćosića, Danicu Vučenić, Oliveru Zekić, Suzanu Trninić… Ipak, sve to vreme je bilo vreme oduzimanja slobode medijima i novinarima i ograničavanja prava na profesionalno i objektivno izveštavanje. Jedan od ključnih udara na medije u modernoj političkoj istoriji „mlade demokratije“ desio se 31. avgusta 2009. godine kada je Parlament Srbije izglasao Zakon o javnom informisanju poznat kao „Tadićev Zakon o informisanju“. Izglasavanje ovog zakona izazvalo je brojne kritike novinarskih udruženja, ali i tadašnjih opozicionih i vladajućih stranaka. Za donošenje ovog zakona glasala je vladajuća koalicija izuzev poslanika SPS koji su, obezbeđujući kvorum, bili uzdržani. Valja se podsetiti da su ovom zakonu podršku dali i poslanici LDP, izuzev Vesne Pešić i Žarka Koraća, dok su protiv bili poslanici SRS, poslanici koalicije DSS i NS i poslanici Jedinstvene Srbije. Glasanje su tada napustili poslanici kluba Napred Srbijo (SNS) Tomislava Nikolića navodeći da ne žele da učestvuju u izglasavanju „nakaradnog zakona“ o javnom informisanju. Zakon je u Parlamentu do samog kraja branio samo Mlađan Dinkić dok se ministar Nebojša Bradić tokom rasprave i glasanja o Zakonu nalazio u poseti Hilandaru.

Vlada Mirka Cvetkovića je Predlog Zakona o informisanju usvojila još 9. jula 2009. godine da bi ga, nakon oštrog protesta javnosti i profesionalnih udruženja, izmenila nizom amandmana. Usvajanje Zakona je ponovo dovelo do protesta. Oko 50 članova UNS-a i medijskih stručnjaka okupljenih na Trgu Nikole Pašića sa sloganom „Stop antievropskom zakonu o medijima“ poslalo je tada jasnu poruku vlasti, ali i javnosti. Kao i svaka, ova poruka je tada imala jedan, a danas smisao više.

Danas, skoro 13 godina kasnije, gorke plodove svoga (ne)rada ubiraju upravo oni koji su te 2009. godine usvajali „Zakon“, dok istovremeno „borci za slobodno informisanje“ zloupotrebljavaju minuli rad svojih prethodnika ne čineći ništa da promene upravo ono protiv čega su se tako zdušno borili te 2009. godine. U svetlu „medijskog mraka“ vladajuća koalicija neometano vlada Srbijom dajući sebi za pravo da se indirektno meša u rad pojedinih medija, a neke otvoreno koristi zarad promocije, zaluđivanja, zastrašivanja i širenja panike. Od Feketića preko „državnog udara“, Krušika, Jovanjice, Savamale, helikoptera, do afere EPS i Rio Tinto urađeno je mnogo toga što je degradiralo i ponizilo već posrnule medije u Srbiji. Govoriti danas o slobodi medija je hrabro, ali i opasno.

Na stanje u medijima Srbije reagovala je i Evropska unija. Međutim, kao i do sada to reagovanje je još jedno u nizu neiskrenih i perverznih ispada EU kako bi se zadovoljila forma. Politički ciljevi obično u zapećak bacaju „vrednosti demokratskog društva“. Zarad rovite stabilnosti u regionu žrtvovati „slobodu“ i nije neka žrtva iako su posledice takvog stava vidljive i kontraproduktivne na duži rok. Pitanje je dana kada će se „kuče“ otkačiti sa lanca.

Danas kada se, pod raznoraznim pritiscima i progonima od strane delova vladajuće bulumente, ali i negativnih autoriteta iz sveta medija, novinari „prodaju“ ili povlače, teško je govoriti o nezavisnom i objektivnom informisanju. Netransparentnost vlasništva medija, ali i to što zakonom nije regulisano oglašavanje državnih organa, su neki od ključnih problema u vezi sa slobodom medija. Medijsko izveštavanje pojedinih medija se zasniva na neimenovanim izvorima i procurelim informacijama, iznošenju detalja istraga, objavljivanju privedenih i prenošenju dokumenata iz istraga. Ipak, 22 godine od petooktobarskih promena, doživeli smo da premijer Aleksandar Vučić „reformiše“ Srbiju uz Pink i Informer, da se novinari prodaju za „nešto para“ i „nešto slave“, da se „slobodni“ ućutkuju i izbegavaju. Čak i oni mediji koji su po oštrini pera i slobodi izražavanja bili temelj demokratije nekada, poput Danasa na primer, postali su „jalovi“ i „precenjeni“ pod palicom „modernih urednika“. Ono malo slobodnih što je ostalo nalaze se u lokalnim medijima koji pod pritiskom „državne regulative“ i „stranačkih bludnika“ jedva i veoma teško opstaju, čuvajući ono malo „plamena slobode“ što je ostalo da tinja. Koliko će istrajati ne zavisi od njih već od nas. Mrak i ispiranje mozga neće doneti sreću vašoj deci ni unucima, neće ih učiniti srećnim i pametnim, a upravo njima ostavljamo ovo što stvaramo i za šta se borimo. Možda je vama svejedno, ali niste samo vi u pitanju i ne odlučujete samo za sebe, već i za njih.

Željko Pavićević