Kosovo kao varnica koja bi mogla da zapali svet

Situacija na Kosovu ne prestaje da „krčka“ i to isuviše dugo traje. Tablice? Da, problem su tablice. I da nisu, nešto bi se već smislilo što bi uveseljavalo građane naseljene na delu teritorije Balkanskog poluostrva. A nije vreme za „uveseljavanje“.Kurti i Vučić možda imaju dobre namere da ovaj region unaprede i učine pristupačnijim i primamljivijim stranim investitorima, ali izgleda da to rade na neki čudan i pomalo bolestan način.

Meni se ništa od toga ne dopada, naročito kada se u obzir uzme sve što se dešava na globalnom nivou zbog sukoba Rusije i Ukrajine.

Pre nekoliko dana sam sasvim slučajno naišao na snimak neke od televizija u kojem Kurti pokušava da na civilizovan i ljubazan način objasni novinarima iz Srbije zašto on smatra da opštine ne mogu biti definisane po nacionalnoj pripadnosti i kao takve nazivane srpskim i albanskim. Jasno je da opštine pripadaju građanima bez obzira koje su nacionalne pripadnosti građani koji u njima žive. I išlo mu je jako dobro dok se nije upetljao u mrežu „doskočica“ novinara. Oni su ga veoma bezobrazno prekidali i tendenciozno bombardovali pitanjima da se Kosovski lider u jednom trenutku donekle „pogubio“. Od nastupa da ne postoje nacionalno pripadajuće opštine došao je do „reprociteta“ i stava o „zastarevanju“ Briselskog sporazuma. A šta je sa Kumanovskim? Dejtonskim? Sa druge strane, predsednik Vučić ne odustaje od stava formiranja Zajednice srpskih opština i ukidanja odluke o tablicama. Šta je novo? Ovoga puta nema „američkih“ ljudi u vladi, ministar spoljnih poslova je Dačić, a sankcije Rusiji se sigurno uvoditi neće. Idealna situacija za zatezanje do pucanja.

Međutim, koje su opcije vlasti u Beogradu u situaciji kada „zapad“ ima važnija posla od igranke na Kosovu? Sigurno je da zvanični Beograd može da iskoristi trenutnu globalnu situaciju i koketira sa EU i SAD na način na koji to čini, ali na duže staze to nije nikako isplativo. U senci rusko-ukrajinskih sukoba, zatezanja sa Kinom i globalnog pregrupisavanja, Beograd mora da igra mudro i dugoročno. Svakako to nije nimalo lako jer budućnost nije baš najjasnija, ali postavlja se nekoliko pitanja… Odgovaraju li Beogradu „politike“ koje Rusija i Kina sprovode u svojim zemljama? Da li su to vrednosti Beograda? Da li se Srbija smatra svetskom silom koja sebi može da dozvoli „unošenje u facu“ NATO članicama ili ima „leđa“ koja bi joj to omogućila? Koliko je Srbija ekonomski jaka i „radno sposobna“ da se odupre izazovima nove „globalizacije“? Ukoliko bi došlo do sukoba, ima li Srbija snage i ljudi da brani Kosovo? Hoćemo li ovoga puta odigrati promišljeno ili ponovo emocionalno?

Uzimajući u obzir političke, sociološke, ekonomske i demografske pokazatelje, Srbija je u jako nezavidnoj poziciji. Moglo bi se reći da smo u opasnom problemu. Takođe, svojom nejasnom spoljnom politikom, koju je delom nasledila od Tadićeva „četiri oslonca“, dovela je sebe do toga da se nađe na balvanu između „dva ovna“. „Ja tvrdoglavo insistiram na zaštiti interesa Srbije i našeg naroda“, rekao je predsednik Vučić. Zaštiti kojih interesa? Političkih? Ekonomskih? Od 2000. godine do danas smo najveću ekonomsku i političku podršku za integracije u evro-atlanske tokove dobijali upravo od „zapada“. Možda i sigurno jeste u nekom trenutku politika međunarodne zajednice prema Srbiji bila perverzna, ali ni naša vlast u godinama nakon atentata na premijera Đinđića nije imala jasnu politiku onoga šta želi. Evidentno je da nismo pristupili dubokim i korenitim strukturnim reformama naše privrede. Nismo mnogo odmakli ni od političkih reformi. Institucije i pravni sistem su duboko u krizi. Svima je jasno da Srbija ima ozbiljne kako unutrašnje tako i spoljašnje probleme, a sve je to rezultat sistema koji vlada, koji je geopolitički otvoren, nepozicioniran i nejasan.

Francusko-nemački sporazum je „pranje ruku“ EU od Kosova u situaciji u kojoj se nalazi svet. Kosovo se mora rešiti veoma brzo jer Evropi ne treba novo žarište na njenim obodima. Sasvim je jasno da bi se taj „plamen“ jako brzo preneo na ostale zemlje u okruženju i doveo do sukoba koji se ne bi tako brzo i tako lako zaustavili. I pretnja nije samo Kosovo. Evropa se suočava i sa „turskim problemom“, izbegličkom i energetskom krizom, zaostavštinom svoje politike prema Siriji, Libiji, Jemenu…

Ovo vreme u kojem se nalazimo zahteva brzu i promišljenu reakciju Beograda i Prištine kada je u pitanju Kosovo. Potreban je dogovor u korist obe strane, a ne ishitreni potezi povučeni u cilju rešavanja trenutne situacije iskorišćavanjem globalnih turbulencija. Čak i status quo bi mogao da bude rešenje dok ne dođu neka bolja vremena. Zamrzavanje problema i nije tako loše rešenje u situaciji gde bi „mali“ mogli da plate cenu igrarija „velikih“. Možda najvažniji jeste konsenzus političkih opcija u Srbiji oko minimuma nacionalnog interesa i saradnja svih relevantnih političkih faktora na rešavanju Kosovskog problema uz obavezan izostanak manipulacije emocijama građana.

Željko Pavićević (IN Medija)