Milion građana Srbije nema pristup adekvatnoj Hitnoj pomoći: Novi zakon to treba da promeni

Očekujete li da će Hitna pomoć doći kada je pozovete? Često, onda kada je za to prekasno, više od milion građana shvati da nema pristup adekvatnoj službi hitne pomoći, i to uglavnom u manjim mestima.

Od grada do grada razlikuje se i kako Hitna pomoć reaguje na pozive građana. Predlog Zakona o hitnoj medicinskoj pomoći koji bi to trebalo da promeni, pre tri i po meseca stigao je u parlament, piše Insajder.

Lampica na telefonu Hitne pomoći počinje da treperi. Svakoga dana na hiljade građana pozove broj 194. Dežurni dispečer određuje koliko je poziv hitan tako što ga markira u crvenu, žutu ili zelenu boju. Takozvani „zlatni standard“ predviđa da ekipe Hitne pomoći imaju sat vremena da od poziva stignu do pacijenta, zbrinu ga i dovedu do najbliže bolnice koja može da mu pomogne.

Iako Pravilnik predviđa po jednog lekara, tehničara i vozača na 6.000 ljudi, Srbija nema dovoljno ekipa Hitne pomoći. U sva četiri Zavoda za hitnu medicinsku pomoć nedostaju ekipe, a najteža situacija je u Beogradu.

Podaci Pokreta „Pravo na život – Meri“ pokazuju da u glavnom gradu Srbije radi samo jedna ekipa Hitne pomoći na 100 hiljada stanovnika. Nešto bolja situacija je u preostala tri zavoda – u Novom Sadu (2,5), u Nišu (2,7) i Kragujevcu (2,8). Posebno uznemirujući podatak jeste da u Beogradu postoji samo jedna ekipa hitne pomoći za decu.

Još jedan problem Hitne pomoći jeste zakonska regulativa jer je uređuje pet zakona i osam uredbi. Na neophodnost jedinstvenog zakona ukazuje i Pokret „Pravo na život – Meri“. Njegovom osnivaču Dejanu Zejnuli preminula je supruga na putu ka Urgentnom centru – prethodno su izgubili dragoceno vreme, jer su ih zdravstvene ustanove upućivale jedna na drugu.

–Crna Gora ima zakon, Slovenija ima uredbu, Hrvatska ima uredbu, Bosna i Hercegovina ima uredbu, mi jedini nemamo. Kod nas se hitna pomoć pominje u par delova, par da kažem pravilnika ili zakona, ali nigde nisu jasno definisani postupci i procedure. Kada bi pričali o konkretnim stvarima sve zavisi od zavoda do zavoda i od službe do službe. Jednostavno jedna reorganizacija i usklađivanje rada je definitivno ono što je neophodno – kaže za Insajder Zejnula.

U saradnji sa načelnicima službi hitnih pomoći širom Srbije, tekst zakona je i napisan, a preko poslanika Milije Miletića stigao u Skupštinu – pre više od tri meseca.

–Zakon je dostavljen nadležnom ministarstvu zdravlja, ja sam zbog izbora nove ministarke zdravlja već tražio s njom sastanak, da razgovaramo oko predloga zakona. Dostavljen je zakon službi u Skupštini, dostavljen je Ministarstvu zdravlja, ja očekujem da će to ući u proceduru zato što je to nasušna potreba svih nas koji živimo na teritoriji Srbije. Beograd nije Srbija, nije Novi Sad Srbija, Srbija je i Svrljig i Bela Palanka i Bosilegrad, i sve te opštine i na jugoistoku i u centralnoj Srbiji, koje imaju manji broj stanovnika. Imamo veliki broj starih ljudi i tim ljudima moramo obezbediti istu mogućnost da se leče kao ovde u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Nišu – ističe Milija Miletić sa liste „AV – Zajedno možemo sve“. 

Da je Zakon o hitnoj pomoći neophodan, obavezan i obavezujući, smatra i načelnica Hitne pomoći Zdravstvenog centra u Negotinun Aleksandra Paunović.

–Jer tamo gde nema Uredbe, protokola, zakona ostavlja se prostor za improvizacije, malverzacije, što je u našem poslu nedopustivo – dodala je Paunović u razgovoru za Insajder. 

Ona je objasnila da Hitna pomoć danas funkcioniše na tri načina – jedan kroz Zavode za hitnu pomoć koja su u četiri najveća grada, zatim službe u opštinama sa više od 25.000 stanovnika i dežurne službe koje organizuju Domovi zdravlja koji praktično dežuraju 24 sata. 

–Te opštine za manje od 25.000 stanovnika zaista su zakinute za tu neku hitnu medicinsku pomoć jer lekar koji radi recimo smenu u Domu zdravlja i sad ima hitan poziv iz nekog sela koje je udaljeno 20 kilometara, on mora da napusti to postojeće svoje radno mesto i da se uputi na taj neki hitan teren. Zatim, šta dalje sa tim pacijentom, tog pacijenta mora odvesti u neki grad koji ima bolničku ustanovu – objašnjava Paunović.

Ona je istakla da je na predlogu zakona rađeno oko godinu dana i da se on u prvoj tački bavi tom regionalizacijom hitnih pomoći, što bi značilo da se jedan dispečerski centar nalazi u glavnim gradovima upravnih okruga. 

-Recimo borski okrug da dispečerski centar bude u Boru i da on upućuje ekipe hitne pomoći na teren gde je to neophodno – ističe Paunović.

Najveći akcenat se u zakonu takođe stavlja na taj protokol prijema poziva.

-Protokol prijema poziva podrazumeva da onaj ko se javi na telefon prvi, da li je to dispečer u velikom gradu ili je to medicinski tehničar ili lekar u manjim službama hitnih medicinskih pomoći, on odlučuje o tome koji će red hitnosti da da tom pozivu i shvatićete onda kolika je odgovornost nekoga ko prima poziv, da li će ga primiti ili odbiti, da li će ga staviti u prvi, drugi red hitnosti – objasnila je Paunović.

Ona je istakla da je predlog zakona obradio i poziciju vozača hitne pomoći koji su jako važan segment u timu za zbrinjavanje pacijenta.

–Vozač hitne pomoći ima jako bitnu ulogu u postupku zbrinjavanja pacijenta, on je pre svega vozač sanitetskog vozila ali isto tako je neizostavan deo ekipe prilikom transporta, zbrinjavanja. Znači, on pruža svaku pomoć pa i prilikom reanimacije pacijenta ukoliko je to potrebno. Predlog zakona je predvideo adekvatne obuke za te vozače – dodala je Paunović.

Izvor: Insajder.net

IN Medija