Muškarci su snažni, ćute i trpe! Da. Važi.

„Naučen si da kriješ svoju ranjivost i da osećanja smatraš slabošću“. Samo se otvorilo i tu rečenicu sam rekao u sebi sebi kada mi se prijatelj otvorio. Naime, nisu nam baš govorili šta treba da radimo, ali smo pokupili poruku – muškarci su snažni, ćute i trpe! Da. Važi.

Da se razumemo, svi plačemo. Muškarci plaču i tužni su. A onda svoja osećanja „izražavaju“ na kul način, kroz humor, kritiku, primedbe… Nisu svi stendap komičari, pa je potrebno da svoja osećanja kanališu na dnevnom nivou. Evolutivnom. A pod tim mislim da, recimo, ukoliko ne želiš da te žene svrstavaju u kliše i da misle na tebe kada govore „hah, muškarci, slabići, kukavice“, treba da se otvoriš, budeš hrabar. Veruj mi.

Na primer, imamo svoje momente kada nam jednostavno ne ide išta. Ušli smo u neku vezu koja nam ne odgovara. Tj, nismo spremni. Glupo je samo nestati, fenomen goustinga. Bolje je reći „Glupo mi je da ti to kažem, ali ja sam slomljen iznutra i to nema ikakve veze sa tobom. Niti mislim da mi možeš bilo kako pomoći. Moram sam da rešavam svoje probleme, žao mi je što sam te upleo u ovo sve. Prosto to nije fer“. Zvuči glupo? A kada si poslednji put nekome rekao iskreno kako se osećaš?

Svakodnevno se međusobno kurtoazno pitamo – hej, kako si? A ti kažeš – dobro sam. Sigurno si imao momente dok stojiš sa stajalim naporom da jedva kažeš – ma, nije loše, ne žalim se. A žalbe su ti se nataložile na srcu i svrbe na vr’ jezika! Nastavljaš da ostaješ na nivou dnevne komunikacije, težak naboj u sebi držiš i potrebno ti je izvesno umeće da izraziš osećanja. Da se odvažiš i savladaš to umeće. Jer, ipak je lakše ostati u toj ljušturi, gutati, potiskivati osećanja i misliš i veruješ da je to čvrstina i hrabrost. Dripac. Nosi debele kartije lance sa krstovima (iako nisi pobožan), razdrlji crnu košulju na belom odelu i zlatne čuke od pola kilograma.

Hrabrost je kada sve to skineš sa sebe i razotkriješ sebe, svoju ranjivost. Istina, muškarci nerado to čine. Verbalozovati svoja osećanja, otvoriti se drugoj osobi, veliki je rizik. Sasvim je u redu poveriti se drugoj osobi, osetiti njeno razumevanje, sagledavanje i prihvatanje sopstvenih osećanja. Uči te da ti ne bude neprijatno zbog otvorenosti, ranjivosti, da se ne osećaš loše zbog sebe. Znamo da su osećanja slojevita i kompleksna i zato muškarci običnu biraju ona koja su prihvatljivija ili su previše preplavljujuća da bi se mogla izbeći – bes, ljutnja, smeh, radost. Tu se svakako osećaš moćno i aktivno. Ne osećaš se slabo i bespomoćno. Ali varaš se.

Ima dana kada se osećamo dezorijentisano, poljuljano, mutno. Momenti izgubljenosti su toliko prisutni da zaboraviš sebe i prostor. A onda preovlada jasnoća, prisebnost i osećaj pronađenog. Ali pak, sve vreme si tu. Sa sobom. U sebi. Potrebna je snaga i umeće da priznaš i poznaš svoja osećanja. E onda ne moraš da strahuješ da nećeš ponovo pronaći sebe. Ispraksovati vrednovanja svojih osećanja. Poveži se sa sobom i tada postaješ sve više to što jesi. Ili si dripac ili si džentlmen.

Ali reći ću ti ovo u jednom dahu. Nekada bre potpuno izgubiš snagu, hrabrost, volju, veru, padneš na dno, ostaneš tamo, uplašen zbunjen, ljut, bespomoćan, ne znaš šta da radiš, ne vidiš šta bi uopšte mogao da uradiš i sve je nemoguće, neodstižno, neizvodljivo u dugačkom, uzanom, zagušljivom tunelu, u kome prokleto ne znaš u kom smeru da kreneš jer nema odjeka, svetla, početka, kraja i gubiš orijentaciju i slepo hodaš dok ne OPIPAŠ zidove koji su ti jedini oslonac koji ti realnost nudi (ako ne poludiš) i više ne znaš od onoga što si znao i ne znaš kako sada sebi da pomogneš.

Nije istina da nema ikoga i da je sve crno! Dakle. Sve što treba da uradiš je da se setiš svoje snage, sposobnosti i hrabrosti. Nije istina da ne možeš išta da uradiš, da se setiš sebe u boljim okolnostima. Razmišljaj o svojoj posebnosti i u čemu najviše uživaš. Najbolji si kada radiš ono što najviše voliš. Kada se smeješ.

Zato, odgovori sebi, nikako drugima, iskreno i sa što više pojedinosti, na pitanje – kako si? Kako se osećaš?