Koji način ishrane je najbolji

Nutricionisti su dugo polemisali postoji li optimalan način ishrane kojeg bi ljudi trebalo da se pridržavaju danas. Nedavno istraživanje donelo je zaokret pokazavši da po svoj prilici ne postoji jedinstveni način ishrane koji bi bio najbolji po zdravlje čoveka.

U ovom istraživanju razmatrani su načini ishrane, navike i nivo fizičke aktivnosti stotina modernih grupa lovaca-sakupljača, ali i manjih grupa sa specifičnim načinom života koji podseća na ta drevna društva. Kod svih ispitanika otkriveno je odlično metaboličko zdravlje kada se oni hrane raznovrsno.

Neki su 80 odsto kalorija unosili kroz ugljene hidrate. Drugi su mahom jeli meso. Svi su, međutim, imali jednu zajedničku osobinu: jeli su mnogo mesa, ribe i povrća, odnosno konzumirali hranu koja ima visoku nutritivnu vrednost.

Oni su generalno unosili mnogo vlakana. Veći deo ugljenih hidrata dolazio je iz povrća i žitarica sa niskim glikemijskim indeksom, što znači da ne izazivaju nagli skok nivoa šećera u krvi. Za ispitivane grupe nije neobično ni da konzumiraju proste šećere, ali uglavnom kroz med.

Rezultati istraživanja pokazuju da ne postoji jedan „pravi“ način ishrane za sve ljude koji definitivno mogu biti zdravi iako se hrane na veoma različite načine, kaže autor istraživanja dr Herman Poncer, profesor na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini. „To nam je jasno pošto u ispitanim grupama koje su zdrave pronalazimo širok dijapazon načina ishrane.“

Ono što je zajedničko za sve grupe lovaca-sakupljača jeste visok nivo fizičke aktivnosti. Mnogi od njih na dnevnom nivou prepešače i do 16 kilometara. Ipak, paradoksalno, nivo energije koju potroše na dnevnom nivou nije značajno viši od nivoa iste energije kod osoba koje rade u kancelariji. To ukazuje da bi preporuka o vežbanju trebalo da se temelji na činjenici da ono može pozitivno uticati na metabolizam, umesto što se potencira kao sredstvo za trošenje kalorija i borbu protiv gojaznosti, navode autori istraživanja.

Kod modernih lovaca-sakupljača najupečatljivija je činjenica da relativno retko obolevaju od hroničnih bolesti, odnosno kardiovaskularnih problema, hipertenzije ili karcinoma. Stopa gojaznosti je niska. Kardiorespiratorne funkcije su im dobre, čak i u kasnijem životnom dobu, a od dijabetesa tipa 2 i metaboličkih disfunkcija gotovo da nema obolelih.

Život u društvima lovaca-sakupljača, ipak, nije lak. Stopa smrtnosti odojčadi je visoka zbog podložnosti infekcijama. Smrtni slučajevi usled nesreća, gastrointestinalnih oboljenja i akutnih infekcija su vrlo učestali. Oni koji, međutim, dođu u zrelo doba obično požive do u duboku starost, i to uglavnom bez ikakvih degenerativnih bolesti koje su pravilo u industrijalizovanim društvima. Aktivni su tokom čitavog života, što ukazuje na to da u njihovom načinu života postoji nešto što im omogućava da stare zdravo.

Moguće je da ih od hroničnih bolesti štite genetika i drugi faktori koji nisu usko povezani sa načinom života. Istraživanja, međutim, pokazuju da kod ljudi koji su rođeni u društvima lovaca-sakupljača, a presele se u gradove i usvoje zapadnjački način života, postoji povišen rizik od gojaznosti i metaboličkih oboljenja.

Dr Majkl Gurvin, antropolog sa Univerziteta u Kaliforniji, u Santa Barbari, uradio je opširno istraživanje na narodu Tsimane koji živi u prašumama Bolivije upravo životom lovaca-sakupljača.

Gurvin je objavio detaljne rezultate istraživanja koji su pokazali da pripadnici ovog naroda imaju neverovatno zdrava srca i gotovo nikada ne obolevaju od dijabetesa. Ipak, dr Gurvin je zabeležio nekoliko slučajeva u kojima su pripadnici naroda Tsimane oboleli od dijabetesa tipa 2 i preminuli nakon što su napustili svoja sela i preselili se u obližnje gradove gde su se zaposlili u kancelarijama i promenili svoj tradicionalni način ishrane.

“Počeli su da jedu prženu piletinu i piju koka-kolu. Neki od njih su ekstremno brzo osetili promene u svom zdravlju”, kaže Gurvin.

Profesor Poncer je sa svojim kolegama u istraživanje uključio i prikupljene podatke o narodu Hadza, grupi ljudi koja živi i lovi na severu Tanzanije, na istom mestu gde su živeli njihovi preci desetinama hiljada godina unazad.

“Skoro svakog dana, oni jedu med, malo mesa i lukovice”, kaže dr Poncer.

Narod Hadza nema preterano raznovrsnu ishranu, ali razlog iz kojeg se pripadnici društava lovaca-sakupljača ne prejedaju i ne postaju gojazni možda je upravo taj što u njihovoj ishrani nema mnogo noviteta i raznolikosti. Istraživanja pokazuju da što je izbor hrane pred nama veći, više nam vremena treba da se zasitimo.

“Zato uvek imate mesta za desert u restoranu, čak i kada ste potpuno siti”, kaže dr Poncer. “Iako ste imali obilan obrok i ne možete pojesti više ni zalogaj bifteka, i dalje želite čizkejk zato što je sladak, a taj deo u vašem mozgu još uvek se nije zadovoljio.”

(Nedeljnik)