Narodna predanja i običaji o Uskrsu

LAZAREVA SUBOTA I CVETI

Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i davane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose ο vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona. Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri lazarice: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“. Prvi lazar je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. Zadnjice su devojke koje prvi put učestvuju u lazaricama. One će naredne godine biti prednjice, a zatim muški ili ženski lazar. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

Rano ujutru lazarice oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku kola- romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“. Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose kite od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose ćusteke od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a lazarice nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća. Iz kuće lazara povorka, u kojoj napred idu lazari, a za njim prednjice i zadnjice ide prvo na izvor kod koga, dok lazari i prednjice stoje u polukrugu, zadnjice igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću lazara i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…

Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a lazarice je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima. Vuk Stefanović Karadžić u delu Život i običaji naroda Srpskoga beleži sledeće:

Do skora je bio običaj u Srbiji (a može biti do gdješto i sad) da nekoliko djevojaka u oči Lazareve subote idu od kuće do kuće te igraju i pjevaju pjesme od Lazara onoga što ga je Hristos vaskrsao. Djevojke ove zvale su se „lazarice“. U Srijemu i danas skupe se djevojke uoči toga dana i stanu u kolo a pruže ruke od sebe pa dignu malo dijete muško te ide preko ruku a one pjevaju:

Lazi, lazi Lazare!
Te dolazi do mene,
Privataj se za mene:
Za svilene rukave,
Za svilene marame,
Za klečane kecelje.

Na Lazarevu subotu, išle su povorke dece po vrbove grančice – vrbicu. Starije žene su sve učesnike povorke nudile kokicama, vinom i posnom pogačom. Verovalo se ako padne kiša na Lazarevu subotu, da će biti rodna godina sa izobiljem hrane. Deca se poređaju i pevaju „Opšteje voskresenije“, pa nakon toga idu u crkvu gde se odsluži večernja. Sutra na jutrenju, narod dolazi u crkvu, sveštenik deli vrbove grančice i pomazuje narod . Grančice narod nosi kući i obično čuva kraj ikone, navodi Škarić u delu Život i običaji planinaca pod Fruškom Gorom.

CVETNA NEDELjA

Posvećena je uspomeni na poslednji, carski ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim, gde je dočekan kao car uz klicanje naroda i dece: „Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev“ (Jn 12,13). Svedočanstva ο praznovanju Cvetne nedelje imamo iz IV veka, jer ga je podrobno opisala poklonica Eterija iz IV veka. Iz tipika Velike carigradske crkve saznaje se da je i kroz Carigrad, i kroz Jerusalim išla litija sa grančicama, kao i danas kroz sve Pravoslavne hramove sveta. Osvećenje grančica, kao znamenja pobede i vaskrsenja, biva na Cveti, na jutrenju posle pročitanog 50. psalma. Na Cveti, kao i na ostale Gospodnje praznike, izostavlja se vaskrsna služba i peva se samo služba praznika. Na jutrenju se čita Slovo Sv. Andreja Kritskog i peva se Kanon Kosme, Episkopa majumskog. U Cvetnoj nedelji vaskršnjeg posta, svakog dana devojčice i devojke odlaze na livade i beru poljsko cveće, kojim kite kuće i dvorišne zgrade sa spoljne strane. Najčešće se kiti margaretom i krasuljkom. Negde se devojke opasuju vrbovim prućem, a momci mladom koprivom.

„Na Cvijeti (a gdješto i na Blagovijest) u jutru porane djevojke prije sunca na ranilo na vodu, pa ondje uhvate kolo te igraju i pjevaju različne pjesme“- zabeležio je Vuk Stefanović Karadžić.

Poranile devojke:
Jelo le, Jelo, dobra devojko,
Poranile na vodu,
Jelo le, Jelo dobra devojko,
Al’ na vodi jelenče,
Jelo le, Jelo, dobra devojko,
Rogom vodu mućaše,
Jelo le, Jelo, dobra devojko,
A očima bistraše,
Jelo le, Jelo, dobra devojko.
——
Rani konja, Radivoje!
Devojke te pretekoše,
Vedrom vodu zamumiše. —
A što će im rano voda? —
Da operu bratu ruo,
Da ga pošlju u svatove…“

VELIKI PETAK

Tog dana Liturgija se ne služi, izuzev ako bi Blagovesti pale na taj dan, a ne služi se zato što se na Liturgiji prinosi Bogu beskrvna žrtva, a na taj dan je Isus Hristos prineo sam sebe na žrtvu. U bogosluženjima Velikog petka spominje se hvatanje Gospoda Isusa Hrista, sud jevrejskih starešina i rimskog prokonzula Pontija Pilata nad Njim, krsna stradanja, smrt i skidanje sa krsta. Sama bogosluženja tog dana sastoje se iz: jutrenja – na kome se čita Dvanaest strasnih (stradalnih) Jevanđelja (ovo jutrenje se obično služi uveče na Veliki četvrtak), carskih časova i večernja, tj. opelo Hristovo, sa iznošenjem plaštanice. Posle večernje, poje se malo povečerje sa kanonom o raspeću Gospodnjem, tzv. Plač Presvete Bogorodice, čiji je autor Simeon Logotet iz X veka. Ovoga dana predviđen je najstroži post. Pravoslavni tog dana strogo poste, provodeći ga samo na suvom hlebu i vodi, a mnogi tog dana i jednoniče, tj. ceo dan ništa ne jedu ni piju, a tek uveče, kada izađu zvezde, uzmu malo hleba i vode. U znak tuge i žalosti, na Veliki petak ne smeju zvoniti crkvena zvona, počev od bdenija na Veliki četvrtak, već se vreme bogosluženja i oglasi mrtvaca obznanjuju klepetalima. Svuda gde Srbi žive, narod od ranog jutra odlazi u crkvu na molitve, a uveče na službe na kojima se iznosi plaštanica i vrši opelo Isusu Hristu. Tada se narod poklanja Hristovom grobu i celiva plaštanicu. Vrše se i litije oko hrama. Strogi je post, a ono što je naročito zabranjeno je pijenje vina, jer ono predstavlja Krv Gospodnju. Žene kuvaju varice i mlade koprive. Varica se nosi čobanima, a koprivu jede i staro i mlado. Izbegava se bilo kakav drugi posao. U južnoj Srbiji decu ne puštaju napolje, van dvorišta. Na veliki petak devojke su „jednoudile“ – jednom jele pred smiraj dana, u nadi da će sanjati suđenog.

VASKRŠNjA JAJA

U ponekim selima Fruške gore jaja se žute mlečikom ili farbaju u lukovini. Nekada su se jaja farbala biljkom broć, koja daje intenzivnu crvenu boju, a prvo ofarbano jaje se zove „čuvarkuća“, jer se smatra da čuva ukućane tokom cele godine. Ponegde se ovo jaje mrvi sa ljuskom, i daje stoci i živini sa ostalom hranom – navodi Ljiljana Radulovački u Tradicionalnoj ishrani Srba u Sremu.

Kod Hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja, i ispisuje pozdrav Hristos vaskrse. Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja.
Sledbenica Isusa Hrista – Mapija Magdalena došla je posle Hristovog Vaznesenja u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse“ i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja. Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob – ljusku, i izađe na svet – kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simbolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica.

VASKRS

Domaćica rano budi ukućane da se umiju vodom. Rano se odlazi u crkvu, na jutrenje i Vaskršnju Liturgiju, sa sobom nose jaja, jedan deo podeli po crkvi, a drugi posle bogosluženja komšijama, prijateljima, rođacima, pred crkvom. Gde nema crkve ljudi se u selima okupljaju oko „zapisa“. Tu je dolazio sveštenik, tu su se delila jaja, sekao kolač, prvi put mrsilo, a muškarci se dogovarali o litiji koja se nosi sutradan oko sela. Uobičajen pozdrav je „Hristos voskrese – Vaistinu voskrese“, i on se upotrebljava u toku cele naredne sedmice. Kad se završi služba u crkvi, ljudi, žene, deca, svečano obučeni, zaseli bi oko nje ili na obižnjim livadama, ako je lepo vreme. Tu se pored jaja jelo sve od belog mrsa i pečenog mesa. Pila se rakija i vino, igralo, pevalo i veselilo. U Gornjoj Pčinji, svako selo je priređivalo sabor, na kome se prvi put, posle višenedeljnog posta, igralo i pevalo.

Ujutru, u selima južne Srbije, prvo se prima „komka“ – pričešćuju se, i to pošto su svi ukućani svečano se obukli i ponovili za Uskrs nekim delom odeće ili celim odelom. Komka se kod kuće; prvo domaćica spremi rese od drena, koprive i zdravca i sve to potopi u vino zajedno sa komadićima vaskršnjeg kolača. Posle toga je porodični ručak, a zatim mlađarija ide na „vrtešku“, koja je čvrsto usađen stožer na koji se stavi dugačka greda. Na oba kraja grede udenuta su po dva vertikalna klina za koje se pridržavaju igrači, a trbuhom se oslanjaju o samu gredu. Dva igrača trčeći vrte gredu ili jednostavno neko stane u sredinu i zavrti ih. Da bi se vrteška lakše okretala, vrh grede se namaže sokom stabljike mladog kukureka. Dok se jedni vrte, drugi igraju klisa ili piljke, igraju u kolu i pevaju razne prigodne pesme.

U Levču i Temniću se kaže: „Vaskrs je do podne crven, a od podne zelen“ i „Do podne u jaja, a od podne u koprive“, jer Vaskrs je padao u dane kada su sela bila u najvećoj proletnjoj oskudici, nakon zime, a pre nego je nova letina stigla, te se nije imalo dovoljno hleba za ishranu. Deca se izuzetno raduju Vaskrsu i crvenim jajima, kojima se tucaju. Čije se jaje razbije, taj gubi i predaje onome koji ima jače. Prvo ofarbano jaje čuva se u kući godinu dana i naziva „čuvarkuća“. Sremci mese poseban vaskršnji kolač, koji zovu „buzdovan“, a u Šumadiji se zove „vitica“. Viticu domaćin lomi uz ručak i deli svima govoreći: „Sve nam krslo i vaskrslo“.

U Sremu se doručkuje barena šunka i jaja, oko 11 sati, pa tu dolazi do sažimanja uobičajena tri obroka u dva. Ručalo se oko 17 časova, najčešće praseće pečenje, štrudla i raznovrsni sitni kolači. Običaj je da se tuca jajima: „Vrvićem o vrvić“ i „turićem o turić“, gubi onaj kome se jaje razbije. Nakon popodnevnog ručka okupi se mladež i zaigra u kolu. Uskrs se proslavlja kao najveći prolećni praznik. Vuk Stefanović Karadžić beleži običaje o Vaskrsu na sledeći način:

„U narodu našemu zove se vaskrsenje i vaskrs i uskrs, po istočnijem krajevima i veligdan a po zapadnijem (osobito kod kršćana) vazam. Ovo je praznik tako veliki kao i Božić. Na vaskrsenije treba svako da uzme navoru: Za to u Srbiji zađu pred vaskrsenije po selima namastirski đaci s kotaricama te daju navoru za jaja. O vaskrseniju se tuku šarenijem i crvenijem jajima, t. j. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa koje se razbije ono uzme onaj koji ga je razbio. To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drugome: jer gdjekoji probiju jaje od ozdo i iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan vaskrsenija (u ponedjeljnik) ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga (n. p. u Srijemu i u Bačkoj) hoće da poliju vodom idi da bace u vodu; za to se kaže onda: Danas idu godišnjaci u crkvu (t. j. oni koji idu samo od godine do godine). U Dubrovniku se za vaskrsenije mijese kolači u srijedi s bijelijem jajetom koji se o uskrsu daju služiteljima i kad ko donese što sa sela; i ovakovi kolač zove se teharica. Od vaskrsenija do Spasova dne govori se, kad se dvojica sretu na putu, ili kad koji kome dođe u kuću: „Ristos vaskrs“ (mjesto dobro jutro, pomoz Bog i dobar veče), i odgovara se: „Va istinu vaskrs“; tako i kad se pije, mjesto spasuj se i na zdravlje“.

POBUSANI PONEDELjAK

Dan posvećen upokojenima. Pobusani ponedeljak je svoj naziv dobio po narodnom običaju da se grobovi pokojnika pobusavaju toga dana busenjem sveže zelene trave. Pobusani ponedeljak je, dakle, praznik namenjen upokojenima, i spada u jedan od zadušnih dana. Pobusani ponedeljak uvek pada u prvi ponedeljak posle Nedelje Antipashe – Tomine nedelje, i za taj dan se na grob iznose sveže obojena crvena jaja iz varzila koji je sačuvan od Vaskrsa. Ta jaja koja se kucaju o spomenik, i upokojeni se pozdravljaju sa „Hristos Vaskrse“. Tim predivnim običajem iskazujemo svoju ljubav i poštovanje prema umrlim srodnicima, sa kojima želimo da podelimo radost Vaskrsenja Hristovog, radost pobede nad smrću. To je i način ispovedanja naše vere u večni život, i u naše opšte Vaskrsenje. Na kraju se donešena jaja podele sirotinji. Škarić u Planincima pod Fruškom Gorom beleži kako je sve što se stavi na krst namenjeno prosjacima i Ciganima, pa vrlo brzo i nestane – zato i postoji izreka: „Nestalo ko jaje sa groba“. Na Pobusani ponedeljak se odlazi na groblja, uređuju grobovi, postavlja kamenje na sve četiri strane oko groba, i pobusava zemlja između, odnosno, prekopava površinski sloj zemlje. Vuk Karadžić navodi da se ovaj dan ponegde naziva i Ružičalo ili Družičalo, jer se tog dana, između ostalog, sade i ruže na grobljima.

„Na ovaj dan idu ljudi (a osobito žene) poslije leturđije na groblje te pobušavaju grobove od one godine, dijele za dušu, i popovi čate molitve i spominju mrtve. Na nekijem mjestima (kao n. p. u Negotinu i u Ršavi) skupe se momčad i djevojke poslije podne na jedno mjesto, pa igraju i družičaju se (ponajviše muško s muškijem, a žensko sa ženskijem), t. j. opletu vijence od vrbovijeh mladica, pa se kroza njih ljube i mijenjaju jaja (šarena i crvena), pa poslije promijene i vijence (metnuvši ih jedno drugom na glavu) i zakunu se da će biti muškarci pobratimi a ženskinje druge (Vlasi kažu kumača) do ono doba godine. Takovi se pobratimi i druge po tom paze onu svu godinu kao braća i sestre, i u različnijem igrama i zbiljskijem svađama pomažu jedno drugome, kad opet dođe družičalo, onda se gdjekoji ponove, a gdjekoji ostave“.

„Hristos voskrese – Vaistinu voskrese“.