Nikita Milivojević: Studenti su u pravu

U intervjuu za portal mojnovisad.com inđinčanin, srpski pozorišni reditelj, univerzitetski profesor i osnivač Šekspir festivala Nikita Milivojević je rekao da su studenti u  pravu, jer se bore za svoju budućnost, koja treba da bude sasvim drugačija od njihove sadašnjosti.

Za ono što živimo – dijagnozu i definiciju – dale su predstave koje je tokom karijere režirao. Od, recimo, nezaboravnog „Banović Strahinje“ sa Varjom Đukić i Banetom Popovićem do, recimo, „Male mađarske pornografije“, ansambl predstave u Novosadskom pozorištu. Ovde neće biti reči o njegovim režijama, već o onome što ovih dana, na ulicama srpskih gradova, režiraju i  njegovi studenti, briljantna deca zemlje Srbije, koja se bore za istinu i pristojnost, za to da se laž nazove laži, ubica ubicom, a istinski čovek da se prigrli svim srcem. O istoriji kojoj svedočimo, za Moj Novi Sad govori reditelj Nikita Milivojević, profesor na Akademiji umetnosti Novi Sad.

Jesu li studenti u pravu? Ako jesu, zašto su u pravu? 

– Naravno da su u pravu, jer se bore za svoju budućnost, koja treba da bude sasvim drugačija od njihove sadašnjosti! Ako se nešto ne dovodi u pitanje, onda je to upravo ovo što su pokrenuli studenti.

Čini se da su ih profesori dobro učili. Čemu ste ih vi na AU, osim zanatskim veštinama i alatkama za savladavanje glumačkog posla, konkretno podučavali, šta ste im govorili kad su tako odvažni, precizni i neumoljivi u borbi za istinu, pravdu i dostojanstvo, za reči kojima je bagatelisano značenje?

– Zanatske stvari jesu važne, naravno, ali to nije suština. Suština je da nauče da misle svojom glavom, da imaju stav. To znači da budu ličnost, ili još tačnije – da budu slobodna ličnost! Da im nije potrebno tuđe mišljenje da bi imali svoje, kako u profesionalnom životu, tako i uopšte, u bilo čemu što je njihova stvarnost i njihov život.

Šta mislite, je li u ovoj zemlji odgojeno više takvih, ili ipak onih koji na vapaj građana da se nađu krivci za ljude satrte pod nadstrešniom, crtaju polne organe?

– Mi gledamo taj srednji prst već dugi niz godina, mašu nam njime ispred nosa godinama, ali kao da ga ljudi nisu dovoljno jasno videli, kao da je trebalo da postane krvav, pa da bude svima očigledno vidljiv!? Pravi odgovor na to ponovo su dali studenti. Verovatno ste videli naočare koje su nacrtali na tom srednjem prstu! To je fantastično, duhovito, inteligentno… Superiorno! Za mene to proizvodi isti utisak kao trenutak kada se onaj siledžija unosio u lice jednom studentu na ulici tokom demonstracija, a ovaj stajao potpuno mirno ispred njega i uopšte nije reagovao. To je za mene nezaboravna slika, jer upravo to je slika te dve Srbije u kojoj živimo. I sada treba da izaberete u kojoj želite da živite? Gde je tu uopšte dilema!?

Čime su oni kupljeni? Kakav je to komfor koji oni nasiljem brane? Ako se ne mogu prevaspitati, kako se oni pobeđuju, jer očigledno da moraju biti pobeđeni ako želimo pristojnu Srbiju? Studenti su toga svesni, zato istrajni u potrebi za tom vrstom pobede. Imamo li mi ostali snage, da bar budemo uz njih?

– Kod nas se, nažalost, decenijama unazad mnogo lagalo, pljačkalo, zastrašivalo, pretilo, haluciniralo, ksenofobiralo, manipulisalo ljudima i zakonima… Jednom rečju, poigravalo se sveopštim smislom, tako da to teško nasleđe na kraju za rezultat ima puni gubitak smisla, u kome se nenormalno proglasilo za normalno, crno za belo, laž za istinu, zlo za dobro… A kada smisao nestane, ostaje prazan prostor koji onda ispunjava sve ovo protiv čega su danas studenti! Od korupcije, bahatatosti, svekolikog nasilja, ljudi koji su preko noći – nikakvom zaslugom – dobili razne privilegije , obogatili se… Meni je potpuno logično da će oni to što su stekli sada da brane na sve moguće načine, jer nikada nisu mogli ni da sanjaju da mogu da budu direktori, upravnici, ministri, gradonačelnici… Ljudi koji nisu mogli da sanjaju da budu ni na rezervnoj klupi, odjednom igraju u prvom timu, nose kapitensku traku!? Šta možete da očekujete od takvog društva, kakvu budućnost treba da očekuju studenti u takvom društvu? Sutra kada završe fakultet, njihovim životom treba da upravlja neko sa kupljenom diplomom!?

Imate li vi profesori snage? Kako se vi držite, kako razgovarate o razrešenju ove pat pozicije, u kojoj vlast neće da preduzme jedan jedini konkretan potez koji bi rešio sve?

– Ja sve ovo što vama govorim, isto to govorim i svojim studentima. U ovakvom sistemu, kakav je sada, kada završe, oni neće imati fer utakmicu. Njihov talenat, pamet, stručnost… neće odlučivati kada budu dolazili na kasting, ili aplicirali za posao, za bilo šta. Ta mesta će već unapred biti rezervisana za partijske poslušnike! Pošto je moj teren pozorište, zamislite ovakvu situaciju: da umesto reditelja režira dekorater, da je na mestu dekoratera – svetlo majstor, u kabini svetlo majstora je inspicijent, a na njegovom mestu rekviziter… A od glumaca niko nije završio Akademiju! Da li možete da verujete u to da će ta predstava biti uspešna!?

Mnogi oklevaju, neki jer su nečim kupljeni, ali mnogi i zato što se boje. Kako biste vi ohrabrili ljude da misle svojom glavom, da gledaju svojim očima, da govore onako kako osećaju, a ne onako kako ih ubeđuju da jeste, ili onako kako su kupljeni i ucenjeni? Da se ne ohrabruju samo u rubnim, kriznim okolnostima, kad neko biva ubijen, ili strada nekako drugačije, kao oni siroti ljudi 1. novembra?

– Teško je tu davati gotove savete. Ljudi moraju sami da dođu do nekih vlastitih spoznaja. Ja se godinama već čudim kako ljudima nije jasno šta se dešava, kako to ne vide ?! I nemam odgovor na to. Kako mogu da veruju istim političarima već 30 godina, koji prelaze sa jedne strane na drugu, treću, stalno nešto muljaju. Za razliku od tih istih lica, koje gledamo toliko godina već oko nas, pogledajte samo ova nova lica studenata: kada govore, daju izjave, gostuju u emisijama… Toliko je očigledno da su iskreni, pametni, da im je jasno šta se dešava. Ne mogu da se načudim da ljudi ne mogu da vide razliku !? Očigledno, žive u magli i ništa ne vide!

Novosađani koji su gledali vaše ovdašnje predstave setiće se i „Male mađarske pornografije“ koju ste radili po Esterhaziju. Ta priča o dezavuisanju ljudi, difamaciji, špijuniranju, klevetanju, ucenjivanju, okretanju ljudi jednih protiv drugih, kidisanju na goli ljudski život, to je ono o čemu ste napravili pozorišnu poemu. Koje biste delo sada postaviti kao ideju za izlazak iz tunela na čijem se kraju nazire svetlo?

– Posle „Male mađarske pornografije’“, ja sam u međuvremenu radio još jednu predstavu u Novosadskom pozorištu, koja je direktna asocijacija na sve ovo o čemu govorimo. To je Joneskov „Nosorog“. Jonesko kaže da je u „Nosorogu“ želeo da prikaže jedno ideološko zagađenje, ali u našoj predstavi ne radi ne samo o ideloškom, već o svepštem zagađenju – mentalnom i duhovnom. Radi se o
zatrovanoj sredini u kojoj se nenormalno proglasilo za normalno. Dakle, da ne ponavljam iste stvari: radi se upravo o svemu ovome o čemu razgovaramo! Glavni junak u našoj predstavi odbija da bude deo tog sveta – da bude nosorog! I kada smo već počeli o predstavama da govorimo, moram da spomenem i „Veštice iz Salema“ u SNP-u, predstavu u kojoj je Salem bio metafora, jer već dugi niz godina imam utisak da živim u nekakvom „Salemu’“, u kojem se stalno progone neke veštice, širi strah od raznih „veštica“, vidi ono što drugi ne vide, izmišlja, podmeće, pretvara… I u kojem je, isto kao i komadu Artura Milera, strah glavni instrument za manipulaciju ljudima. Ponekad mi se, nažalost, čini kao da smo i u pozorištu zaboravili da čitamo metafore.

Da ste u prilici da posavetujete onoga ko, s druge strane studenata, povlači sve poteze (i ne samo) ovih dana, šta biste mu posavetovali da uradi, da bi se život vratio u tokove zakona? 

– Ta priča je odavno već ispisana. Imate je kod Šekspira. U njegovim komadima kraljevi uvek misle da ispisuju istoriju, a onda istorija napravi obične krpe od njih. I na kraju bude kraljevstvo za konja!