Razglednica nekad i sad

Kada ste poslednji put poslali razglednicu sa mora ili čestitku za Novu godinu, Božić? Da li ste znali da je prvu štampanu razglednicu u istoriji, objavilo je uredništvo srpskog političko-satiričnog časopisa „Zmaj“?

 Inđijski poštari kažu da je retkost, dugi niz godina, da dostavljaju razglednice. Kada pokušate da ih kupite, recimo na primorju, to je teško, prodavci na trafikama kažu da to nisu imali u ponudi godinama ali isto tako nije bilo potražnje.

-Radim na ovu trafiku preko 20 gdina, ne sjećam se kada je neko zadnji put tražio razglednicu. Što će ti? Slikaj što hoćeš i pošalji na Viber. – kaže prodavačica na trafici u prometnom delu crnogorskog primorja.

-Nemamo razglednice, pogledajte na pošti ili na šetalištu na tezgama. A što da ih šaljete, vratićete se pre nego razglednica stigne – kaže kroz osmeh mlada trgovkinja u Gift šopu.

Razglednice i dopisnice zamenile su društvene mreže ali i virtualne razglednice koje možete sami napraviti i poslati elektronski. Potreba  za javljanjem dopisnicama i razglednicama izgubila se pojavom interneta, društvenih mreža i mobilinih telefona. Tehnologija je zamenila čari razglednica.

Razglednica nije samo parče kartona sa fotogrfijom

Razglednica predstavlja značajan, autentičan i dokumentaran istorijski izvor među mnogim izvorima istorije arhitektonsko-urbanističkog razvoja gradova, jedno od najznačajnijih mesta pripada razglednicama. Ona predstavlja izvor o pojedinom događaju, arhitekturi, objektu, prostoru uopšte, zatim nošnji, običajima, ličnostima.

Prvu štampanu razglednicu u istoriji, objavilo je uredništvo srpskog političko-satiričnog časopisa „Zmaj“, koji je izlazio između 1864. i 1871. godine. Njegov osnivač i urednik bio je pesnik Jovan Jovanović, koji je po ovom časopisu i dobio svoj čuveni nadimak. Redakcija časopisa, koja se tada nalazila u Beču, došla je 1870. g. na ideju da dopisnicama, sa prepoznatljivim likovnim motivom, održava prepisku sa svojim čitaocima i pretplatnicima, pa je ponudila geodetskom oficiru Petru Manojloviću, rodom iz Srbobrana, da načini likovno rešenje dopisnice. On je, simbolično, na crtežu predstavio zmaja raširenih krila, ispod koga su bile naslikane vedute Carigrada i Moskve, a između njih more sa parobrodom pod srpskom državnom zastavom. Mada su česta tumačenja da je autor hteo da izrazi ideju panslavenizma, moguće i da  da je reč o duhovitom ili satiričnom prikazu aktuelnog političkog trenutka Kneževine Srbije, politički raspete između državnih interesa Rusije i Turske. Kompletan tiraž razglednice štampan je početkom 1871. g. kod bečkog tipografa i rezbara Rudolfa Širera fon Valdhajma, piše National Geographic.

Prvu (ili prvu sačuvanu) razglednicu izdavač „Zmaja“ Jovan Joca Manojlović poslao je 6/18. maja 1871. g. u Sombor, na adresu svog strica, somborskog advokata Dimitrija Manojlovića, čoveka revnosnog i strogog, za koga je još 1861. g. zabeleženo da je pregledao računske knjige gradskog Magistrata. Tekst na razglednici je glasio: “Gospodine, molimo da nas okretnom poštom izvestite, je li sa Vašim znanjem pismo, koje je od strane Administracije na Vas upravljeno bilo, otvarano, poštanska marka skinuta i biljeg falsifikovan, jer ćemo u protivnom slučaju kod pošte toga radi nužne korake učiniti”. Plašeći se mogućih političkih posledica Mita Manojlović se nije mnogo dvoumio, pa je odbio da primi razglednicu, dopisavši ispod poruke uredništva, očito nervozno, gutajući slova i mešajući ćirilicu i latinicu: “Ja sa Zmajom nik[ak]va posla neću da imam – ne prima se”. I vratio je razglednicu pošaljiocu u Beč.

Do polovine devedesetih, razglednice su bile neizbežan deo putovanja, praznika, rada u inostranstvu, služenja vojnog roka. Odlazak na odmor značilo je da deo novca treba izdvojiti za razglednice, koje su se slale dragim ljudima, kolegama u firmu ili bakama i dekama.

Retkost je bilo ući u neku kuću da na posebnom mestu, zadenuta u staklo kredenca ne stoji razglednica koja je stigla od nekog dragog. Razglednice imaju poseban zanačaj za onoga ko ih je slao i onom ko ih je dobijao. Sačuvane razglednice svedoče vremenu koje je prošlo, arhitekturi koja se menja a koriste i kao istorijki izvor. Sama razglednica od fotografije do poleđine, markice i pisanog sadržaja čuvaju brojne podatke, o društvenom uređenju, arhitekturi određenog vremena, modi, statusu, prironim bogatstvima i nizom informacija koje se na prvi pogled ne vide.

Razglednice su rađene u serijama, prvobitno se tekst ispisivao preko ilustracije a poleđina je bila rezervisana isključivo za adresiranje. Vremenom se izgled razglednica menjao kao i njihova namena.

Kolekcionari

Izumiranjem razglednica pojavili su se kolekcionari koji nude i potražuju određene teme. Rutinskom pretragom ponude za kolekcionare moguće je naći razglednicu iz 1912. godine čija je početna cena 23.999 dinara. U ponudi su i jeftinije najniža cena razglednice je od 30 dinara pa naviše.

Slanjem razglednice potrebno je nalepiti i poštansku markicu, pored posebnosti pošiljke i filantelisti su imali pune ruke posla.

Danas je retkost da mladi sakupljaju markice a ne tako davno sakupljanje markica je bio omiljen hobi.

Jedno naočigled, tako jednostavno sredstvo komunikacije u izumiranju za sobom povlači čitave price I istorijsko istraživačli značaj.

Ovako je izgledala Inđija na dok je “putovala” svetom

Verica Marinčić (IN Medija)