Rođendan

Dan i nije bio neki. Oblačan i tmuran. Bar je tako započeo i tako se završio. Međutim, ono između je bilo promenljivo. Sunčani intervali su uveseljavali klince u parku. Danas je Miličin rođendan. Sastaćemo se na istom mestu kao i obično, na mestu gde je kafa najbolja i limunada najukusnija. Biće ovo super dan.

Kao i poslednjih 56 dana, i jutros sam ustao u pet sati. Malo ranije, pre nego će budilnik da zazvoni i prodrma mi mali mozak. Ne znam da li se budim zato što želim da izazov koji sam prihvatio isteram do kraja ili da bih preduhitrio budilnik u napadu na tišinu koji je unapred isplaniran. Ustajem brzo. Vežbam uz dosta tečnosti, a zatim meditiram. Nakon toga sledi pisanje jutarnjih poruka prijateljima koje volim i koji su, spletom čudnih okolnosti, spremni da odgovore izazovima koje im postavljam svakog jutra iz dana u dan uz poruku za koju bih rekao da je motivaciona i lepa. Tog jutra, na Miličin rođendan, svojim prijateljima sam poželeo da budu deca koja su nekad bili, da odu u obližnji park i igraju se. Izazov je bio takav da su za zadatak imali da osete onaj vetrić u kosi koji se javlja dok se ljuljaju na ljuljašci, klackaju na klackalici i vrte na vrtešci. Pitao sam se da li su zaboravili kakav je to osećaj sreće i radosti. Pitao sam se hoće li ih to vratiti u detinjstvo, probuditi lepa sećanja, vratiti u nevinost i mir, neznanje da je svet surov i naporan. Pomislio sam kako ću podstaknuti nešto u njima od čega su okrenuli leđa, zaboravili, otišli, odrasli…

Spremio sam poklon. Ništa posebno, ali za nas veoma značajan. Jedan od omiljenih Miličinih pisaca je Jo Nesbø i svake godine joj poklonim po jednu knjigu iz serijala o neustrašivom inspektoru Harry Hole, na engleskom. Ona je kriva što sam savladao engleski toliko dobro da mogu da čitam knjige koje do tada nisam čitao i kojih kod nas nema. Zahvaljujući njoj i naporu koji je uložila da savladam jezik, prihvatim ga, počeo sam da čitam biografije i autobiografije sjajnih ljudi koje nisam mogao naći kod nas u prodaji. Te knjige su mi mnogo pomogle da prevaziđem svakodnevno ludilo i kolotečinu u koju sam uleteo, svakodnevicu koja melje. Engleski učim od trećeg razreda i nikada ga nisam znao. Imao sam, u osnovnoj školi, nastavnicu koja je više ličila na Drndaru nego na nekoga ko je plaćen da me nešto nauči. Bila je naporna i stroga, katkad bezobrazna, sklona perfidnom vređanju. U srednjoj školi je bilo potpuno drugačije. Profesorka engleskog je bila sjajna, ali moja odbojnost prema jeziku stvorena u osnovnoj školi nije dala priliku ovoj finoj ženi da mi priđe, a i strani jezik kao predmet sam imao samo u prvoj godini. Na fakultetu je bio stručni jezik i ispit koji sam nabubao za šesticu. I tako, gurao sam sa tim jezikom toliko daleko da sam mogao da se nekako sporazumem i ponešto razumem sve do odluke da „palim“ odavde. Australija. Kanada. IELTS. Morao sam da se spremam za IELTS, test jezika koji je neophodan za bodovanje kako bi se dobila iseljenička viza. Počeo sam da spremam ispit sa Dušicom, ali kako je Duška morala da ide za USA, prebacila me kod Milice. Prvog dana kada sam je video imao sam utisak da je znam celog svog života. Postali smo jako dobri prijatelji i to prijateljstvo traje već pet godina. Nisam otišao odavde i nisam stekao dovoljno bodova na IELTS testu, ali sam upoznao Milicu, savladao jezik i počeo da čitam. Sada vam je malo jasnije zašto su nam važni ti pokloni koje dajemo jedno drugom na rođendan. Prva knjiga koju sam dobio od Milice bila je Birthday Girl Harukija Murakamija i od tada svakog jula, na rođendan, dobijam po jednu knjigu od ovog neverovatnog pisca, jednog od mojih omiljenih.

Poklon je bio tu, ali ga nisam poneo. Otišao sam u teretanu, odradio trening i krenuo ka mestu gde ću se sastati sa Milicom. No, na putu do teretane, razmišljajući o danu koji je započeo, setio sam se nečega (naravno i toga da nisam poneo poklon). Pomislio sam kako bi bilo dobro prirediti joj jedno malo iznenađenje. Javio sam joj da menjam plan i da se nalazimo ispred pekarice. Nalazila se kraj autobuske stanice gde će izaći iz autobusa kako bi stigla do starog odredišta. Imao sam dovoljno vremena da odradim trening, stignem kući, uzmem poklon, ali ne i da ga upakujem. Stavio sam knjigu u kesicu koju sam dobio prošle nedelje u apoteci. Simpatično pakovanje. Knjiga kao lek za dušu.

Stigli smo na mesto sastajanja u isto vreme. Ja sam ušao u pekaricu da kupim kroasane sa čokoladom i povratim energiju istrošenu na treningu. Dok sam bio na kasi, na vratima pekare pojavila se Mica, nasmejana. Otrčao sam da je zagrlim i čestitam rođendan ostavljajući prodavačicu na kasi. Ona, prodavačica, bila je sjajna. Prešla je na drugu mušteriju kako bi nam dala minut da se ispozdravljamo. Vratio sam se, platio račun, uzeo kroasane i izleteo napolje. Mica nije želela kroasane, tako da sam ih na putu ka „nepoznatoj lokaciji“, proždrao. Zamakli smo iza ugla nekoliko lančanih lokala, a ispred nas je bio parking iza kojeg se pružao park sa velikim igralištem. Milica nije reagovala što me nateralo da je pitam jesam li joj poslao jutros „jutarnju poruku“. Odgovorila je potvrdno, ali i dalje je pogled bio onaj što kazuje da joj ništa nije jasno. „Sigurna si da sam ti poslao? Znaš današnji izazov?“ – upitao sam je. „Ah. Željko. Stvarno?“ Potrčali smo prema igralištu. Bacio sam stvari na travu dok se ona „obmotala“ u njene torbe. Vrteli smo se. Ljuljali i klackali. Bili smo deca. I sve smo snimili za uspomenu. Ne mogu vam opisati Miličinu reakciju. Srećna i zbunjena. Roditelji male dece i prolaznici su nas posmatrali što je, rekao bih, kod Milice izazvalo neku nelagodu i neprijatnost. Kod mene to nije bio slučaj. Uživao sam u svakom trenutku.

Kafa i limunada su bile preukusne. Najbolje u gradu. Pričali smo, smejali se. Prošetali smo kroz naše prijateljstvo, sredili utiske sa igrališta. U knjizi sam napisao posvetu. U njoj sam se zahvalio Milici na strpljenju i naporu koji je uložila da od mene, nesvesna toga, napravi boljeg čoveka. Da kojim slučajem Dušica nije otišla za USA, ja nikada ne bih upoznao Milicu, ne bih savladao jezik, ne bih počeo da čitam biografije i autobiografije, ne bih saznao toliko divnih stvari o životima ljudi kojima se divim, ne bih se transformisao i postao ovo što sam danas, a postao sam neko koga zaista mnogo volim.

Naravno, nije jedino Mica bila ta koja mi je pokazala put, ali svakako je jedna od veoma značajnih ljudi u mom svetu. Zahvaljujući i njoj, moj svet je predivno mesto. Mico, srećan ti rođendan i hvala ti na svemu, a pre svega hvala ti što si tu i što si mi prijatelj. A ti, dragi moj čitaoče, ne gubi vreme. Igralište te čeka.

Željko Pavićević (IN Medija)