Skendžić: Inđija ima sjajne IT stručnjake i uvek treba još

Radovan Skendžić, nekada glumac pozorišne radionice Kulturnog centra Inđija od 2010. do 2016. godine, igrao u tri predstave „Nešto kao Briljantin“, „Ukroćena Goropad“ i „Ljubavnik velikog stila“ za koju je dobijao i nagrade za najbolje glumačko ostvarenje.

Potiče iz muzičke porodice te je sasvim prirodno bilo da se oproba i u tim vodama, bio je član grupe Fade aut od 2005. do 2010, godine, najznačajniji nastupi su koncert u Beogradskom SKC-u u okviru turneje radija Beograd 202, promociju albuma kod kuće, u “eXtreme pub” 2008. godine, Motorijadu u Inđiji 2009. godine na kojoj su nastupili pred najvećim brojem ljudi i program “Local heroes” inđijskog Scena festa 2010. godine.

Skendžić je svoj doprinos društvu dao i kao programer i administrator web servisa Kabineta predsednika opštine od 2012. do 2016. godine. Za svo to vreme on se ne odriče ljubavi prema IT u kom se istovremeno sa svim pomenutim aktivnostima nalazi od 2010. godine zvanično.

Radovan Skendžić za IN Medija priča svoj put uspeha i pojašnjava zašto bi deca koja su na životnoj prekretnici vezano za odabir daljeg školovanja trebala da odaberu IT sektor.

O sebi kažem da sam

Od ranog detinjstva radio sa računarima. Imao sam sreću da se moj otac interesovao za tehnologiju i mi smo verovatno među prvima u Inđiji imali tada 286 računar. Rad sa računarima mi je nekako bio deo odrastanja, tako da nije bilo mnogo dvojbe čime ću se baviti “kad porastem”. 

Mi smo muzička porodica (jedino majka nije imala svoj bend, ali je zato znala sve tekstove) tako da scenski nastup nije bilo nešto što mi je strano, kako u glumi, recitovanju tako ni kada sam bio sa bendom. Ali želeo sam tim stvarima da se bavim kao hobijem, onoliko koliko ja želim, na način koji ja želim. Ne bih voleo da pevam nešto što mi ne prija, ili da pevam kada mi se ne peva, da glumim uloge koje moram – da bih prehranio porodicu. Tako da su mi računari uvek bili usud, samo je bilo potrebno vremena da zaobilaznim putem počnem da zarađujem od onoga čime sam se oduvek bavio. 

Sličnost svega što sam radio je – kreativnost

Iako možda programiranje deluje kao da je samo za ljude koji su dobri u matematici, u stvari najlepši deo je kreativnost. U tom nekom smislu muzika tj. gluma ima dodirnih tačaka sa programiranjem. Iskucati kod u stvari znači da ste razumeli klijenta i njegove želje, osmislili nešto dovoljno lako za upotrebu i lepo na oko što rešava nečiji problem. Biti u grupi ili pozorišnoj trupi te uči kako budeš član tima koji ima zajednički cilj. 

Programeri mahom jesu višedimenzionalni ljudi, pogledajte samo naše sugrađane Duška Vesina koji je tehnički direktor i suvlasnik sjajne IT firme, a bio je i odličan igrač i trener Indiansa. Dejan Pokrajac koji je od programera stigao do visokog menadžera u multinacionalnoj kompaniji, a u isto vreme je član čuvenog hora Viva Vox. Mnogo je zaista svetlih primera u našoj inđijskoj IT zajednici, na moje lično zadovoljstvo. 

Radio sam na sebi, konstantno

Završio gimnaziju u Inđiji kao odličan đak, zatim upisao informatiku na Univerzitetu Singidunum. Master rad na temu “Savremeni trendovi u multimodalnoj biometriji” odbranio 2011. godine ocenom 10.

Planovi se neretko izjalove ali nisam odustao 

Ovo nije baš teklo po planu. Završivši osnovne studije na fakultetu 2009., poslao sam preko  100 CV-jeva u različite firme, tražio praksu ili juniorske pozicije. Nažalost, nisam bio ni pozivan na razgovore. Pripisaćemo to svetskoj ekonomskoj krizi. Posle godinu dana našao sam posao u firmi VAF, koji je pored programerskog dela imao mnogo više dizajnerskih momenata, što mi je olakšalo posle komunikaciju sa dizajnerima u budućim firmama (jer obično postoje “greške u prevodu” kad pričaju programer i dizajner). Zatim 4 godine u opštini gde sam na momente imao dodira sa onim za šta sam se školovao, ali opet većinu vremena sam razvijao neke druge veštine. Aktivno sam tražio posao bliži onome što volim, ali bez mnogo uspeha

A onda scena iz filma.

Završila se skupština 2016. godine na kojoj su izabrani novi predstavnici vlasti. Napisao sam vest, okačio slike i poslednji put ostavio fotoaparat na sto. Otišao sam u radnju i dok sam kupovao stvari za kuću, pozvala me je firma Execom da mi ponudi posao + veću platu od one koju sam trenutno imao. Kakav tajming zar ne? Sutra sam dao otkaz i počela je nova dimenzija mog života. 

Uspeh ne zavisi samo od tebe 

Zavisi od firme, ljudi sa kojima radiš i projekata na kojima si. Bili su projekti na kojima sam morao da kucam kod na nemačkom jeziku, projekti sa kratkim rokovima gde se vikendom završava posao, a u ponedeljak odlučuje o nastavku projekta. 

Ali su te situacije u manjini.  Ja sam imao ogromnu sreću da sam kao junior sedeo pored tri sjajna programera i čoveka i njima dugujem kakav sam programer i vođa tima danas. Da nije bilo Zorana Joke, Igora Šćekića i Mihajla Grubješića… pitanje je čime bih se danas bavio. 

Zatim prelazak u WolkAbout sa mojim omiljenim kolegom Mladenom Ružičićem, sa kojim sam prošao sve i rastao što se tiče znanja koje nam je nesebično delio naš Petar Stojnić. Atmosfera koja je bila stvorena u Execom i WolkAbout je bila takva da su juniori imali koga da pitaju i bili su podsticani da to i rade. Mislim da je IT branša u kojoj je najmanje sujete među kolegama – posla ima dovoljno, a jednom rešen problem je interesantan, kada naiđeš sto puta na istu stvar ne želiš više to da rešavaš i naravno da ćeš podeliti sa nekim sa manjem znanja jer će njemu to biti interesantno kao tebi prvi put. 

Posao snova

Symphony je bio sledeći izazov u karijeri. Važio je za kompaniju koja ima težak ulazni test koji se pored rešavanja programerskih zadataka. Pored toga, psihološki i logički testovi su bili nešto drugačije od ostalih i pokazalo se evo godinu dana kasnije da zaista i jeste tako. Naučio sam mnogo, ne samo o tehnologiji već i o sebi, te su mi zaista pomogli da budem bolja verzija sebe od pre godinu dana. 

Kada bi većina sledila primer to bi izgledalo ovako 

Na prvi pogled, nude sve isto što i ostale kompanije. Kompetitivna plata, besplatno privatno osiguranje, budžet za edukacije itd. Sjajna stvar je što imamo doručak i ručak koji spremaju profesionalni kuvari tako da ne razmišljamo o tome u toku dana, fokus je samo na poslu. U našim prostorijama u Sremskoj Kamenici imamo teretanu i bazen koji zaposleni mogu da koriste posle radnog vremena ili tokom vikenda sa porodicama.

Ali, ono što je zaista drugačije je psihološka podrška i radionice, koje imamo sa našim Karlom i Valentinom. To je meni najveća i najbitnija stvar. Kako rešavati konflikte, kako prenositi znanje, pronaći svoje mesto unutar tima, pronaći po profilu ličnosti, šta su vaši motivatori i šta će vas činiti srećnim da radite na poslu, a da to i dalje doprinosi kompaniji. Da li ste kreativci, koordinatori, timski igrači i kako da to stavite u službu tima. Oni nisu regruteri, ni osoblje koje se bavi našim ugovorima. Oni se bave isključivo mentalnim zdravljem naših kolega – i to je ono što ja još nigde nisam video, a što zaista znači. 

Fleksibilnost  

Korona je zauvek promenila našu branšu, kao i mnoge druge verovatno. Rad od kuće je nešto bez čega više nema pregovora. Mogućnost da učestvujete u životima vaše dece mnogo više, a da vaš posao ne trpi. Mi koji smo putovali za Novi Sad i Beograd, ne gubimo u dnevnim migracijama 2 sata i više naših života. Odlazak u kancelariju mi je opcija, koju volim da iskoristim jer mogu drugačije vrste zadataka da rešim brže i efikasnije. Mislim da bi mi veliki problem bio da ponovo nešto moram – jer postoje dovoljno fleksibilne kompanije kod kojih ne mora. 

Zašto deca treba da razmišljaju o školovanju iz oblasti IT

Nas programera je malo. Postoji šala, da je naš posao siguran i neće biti automatizovan, sve dok klijenti ne budu mogli tačno da opišu šta im treba.

Pare ne smeju da budu presudne za motivaciju, ali daleko je od toga da su nebitne – ovo je jedna od najplaćenijih profesija kojom možete da se bavite. Radićete kreativne izazovne stvari, dok pokušavate sa drugarima i drugaricama da pobedite mašinu, da radi ono što joj vi kažete. Postoji toliko različitih polja koja treba da se digitalizuju i toliko programskih jezika, da je zaista teško da ne nađete nešto što vam ne odgovara. 

Pored toga, ukoliko vam programiranje baš ne ide, nije smak sveta. Postoji toliko drugih pozicija kojima možete da se bavite, a da opet budete deo nekog drugog sveta. Psiholozi u ulogama HR-a i regrutera, QA testeri kojima formalno obrazovanje u oblasti IT-a nije potrebno, pa čak i hemičari mogu da nađu mesta u IT. Meni su sjajne priče naših sugrađana i sugrađanki koji se bave ovim kao i ja, a nečiji putevi su bili trnovitiji i zanimljiviji od mog sigurno. 

IT zajednica u Inđiji je dobro povezana. Bilo je bolje dok smo imali StartIT Centar koji je bio aktivan ali je i dalje ok. Možete pitati bilo koga od nas na društvenim mrežama za savet, pomoć, pola sata – sat našeg vremena, verujem da bi svi izašli u susret. Bar da ne lutate pogrešnim stazama koje smo mi prošli, nego da vam pokažemo prečice. 

Šta god da ste sada, možete postati šta želite – ukoliko uložite mnogo truda. Mi vam možemo pomoći da ne ulažete trud uzalud. Pored gorepomenutih Dekija i Duška, ako vam QA zvuči dobro, možete da pitate Irfana Omeraševića kako izgleda testiranje igrica, Milicu Žižić šta će biohemičar u IT-u, Natašu Vuković i Ivanu Živić kako je biti team lead, Nikolu Lukića za aplikacije na mobilnim telefonima, Jovicu Turčinovića kako je uspeo da postane partner…spisak uspešnih Inđijčana i Inđijčanki je malo poduži i izgledao bi kao telefonski imenik ako bih ih sve nabrojao. Do svakog čoveka na svetu vam je potrebno 6 poznanstava. Do nas još manje. Tu smo pitajte. 

IN Medija