Sremački običaj postaće španski brend

Da li će klupice ispred kuće i bakice koje na njima sede, druže se i komentarišu okolinu – prestati da bude „sremačka stvar“? Izgleda da hoće.

Gradonačelnik jednog sela na jugu Španije, blizu Gibraltara traži da „ćaskanje ispred kuća“ bude svrstano u UNESCO kao kulturna baština tog sela i države.

Selo Algar zvanično je podnelo zahtev UNESCO da večernje razgovore na otvorenom uvrste na listu nematerijalne kulturne baštine.

– Vekovima star običaj, kada dnevna vrućina počne da popušta, da se na ulicu iznose stolice radi razgovora, mora biti zaštćen od pretnji društvenih mreža i televizije. Zbog toga želimo da ljudi iznesu stolice na ulicu i razgovaraju oči u oči, a ne da skroluju po fejsbuku ili gledaju TV, rekao je gradonačelnik Algara, Hoze Karlos Sančes za britanski Gardijan.

Njegova ideja privukla je pažnju svetske javnosti, ali je kod nas prošla gotovo nezapaženo. Verovatno će ostati tako do trenutka kada naše Sremice shvate da je klupica ispred njihove kuće postala španski, a ne sremački ili vojvođanski običaj.

Za dve bake sa kojima smo razgovarali, sedenje ispred klupica je „stari sremački običaj“.

– Tako se mi družimo. Stariji, umore se, ne znaju kud će. Pa „hoćemo malo na ulicu da danemo dušom?“ I onda na ulici sedimo – kaže jedna od njih za IN Medija.

Druga objašnjava da postoji ceo „ritual“, koji ne ide bez šoljice kafe.

– Zoveš komšinicu, skuvaš kafu, uzmete sok i sednete na ulicu – kaže ona i dodaje da se zimi druženje sa klupica selilo unutra.

– Nekad je bilo drugačije. Žene u jednoj sobi, muškarci u drugoj, Onda se prelo, štrikalo… Drugačije su i komšije bile nego sad – uskače prva i kaže da je posebna „gužva“ na klupicama bila za vreme bombardovanja 1999. godine.

– Pa nas preko 20 je bilo tu. I ja onda spremim kiflice, kokice, šta bilo. I do zore. I onda „jaoj eno avioni“ i eto – kaže ona.

– A sada… Sada sedimo ispred zgrade, jer nema više kuća, tužno zaključuje druga baka

Šta radite dok sedite na klupicama?
– Pričamo, tikva, bundeva… (smeh)
– Malo se jedni drugima pojadamo, na snaje, na sinove.
– Da, da, naročito. Svekrve snaje ogovaraju. (smeh)

Mediji u Srbiji retko su se bavili ovim vojvođanskim i sremačkim fenomenom, koji lagano nestaje. Jednu od retkih reportaža pre dve godine objavio je pokrajinski javni servis. Snimljena je u vojvođanskom selu Stapar, nedaleko od Sombora, u kome živi oko 1.400 ljudi i koje ima nekoliko stotina klupica ispred kuća. Do običaja koji je nekada okupljao celo selo, danas drže samo sede glave, koje se rado sećaju starih dana, bez interneta i društvenih medija.

– Išao je voz ujutro i uveče, pa onda su klupe bile glavne, pa tada izađu ljudi i sednu na njih da vide ko ide na voz, a ko ide sa voza kući, i koliko ko nosi torbi, jel idu od prije, dolaze li ili ne dolaze, rekao je tada Aleksandar Volić iz Stapara.

– Nismo baš za te društvene mreže, šta to sve već danas postoji uz radio, to je sve komplikovano za nas. Mi ipak volimo ovde sedeti na sokaku zato što tu dođu komšije i mi nađemo nama temu koja nam zgodna, a ovo je sve drugo oko nas komplikovano, dodao je on u reportaži koju je RTV objavila pre dve godine.

IN Medija