Šta smo tačno sačuvali od slobode?

Pred sam kraj oktobra, preciznije 22. Inđija obeležava „Dan oslobođenja“ i 76 godina oslobođenja od okupatorskih vlasti u Drugom svetskom ratu.

Oslobađajući svoje mesto, porodice, komšije i državu tada su ljudi i deca glavom plaćali ideju o slobodi. O tome smo učili u školi a neki su imali i tu čast da od svojih rođaka slušaju o slobodarskom duhu, ponosu, hrabrosti i ljubavi prema svojoj državi.
Došlo je vreme kada samo slušamo i veličamo priče o slobodi a da li živimo slobodni? Nameće se pitanje i koja je cena slobode a koja je cena izdaje?

Cenu slobode govora, mišljenja i kretanja plaćaju pojedinci, oni isti koji se drznu da ukažu na nedostatke i nezakonite radnje, nepotizam, neistine i sve ono što se dešava pred očima svih nas. Dok cenu (ne)slobode sudstva i tužilaštva, zdravstva, školstva, vojske i policije (stubova države) plaćamo kroz poreze ali i kroz nepravdu koju svakodnevno osetimo preko naših leđa i novčanika.

Ćutke plaćamo.

Kada je tačno sloboda srozana do te mere da je pojedini prodaju za paket u kom se nalazi – litar ulja, kilogram pirinča, soli, tunjevine, šećer, toalet papir i testeninu?

Kako je moguće da 4 godine svoje slobode neko proda za paket vredan oko 1500 dinara? Da li je to cena slobode?
Isti vremenski period od 4 godine drugog svetskog rata nas ovih dana podseća taj 22. oktobar na koji način su naši preci osvajali slobodu, koliko je krvi proliveno, dece ostalo bez roditelja, žena bez muževa, majki bez sinova.
Podseća nas da smo za te četiri godine, pre više od pola veka, kao narod desetkovani a sve sa idejom da nekada, neko bude slobodan i da živi bez fašističke čizme koja gazi za vrat.
Da živimo bez hordi zla koji marširaju kroz naše ulice i otimaju sve što im se svidi, onako bez pitanja.
Da živimo slobodno sa pravom da kažemo šta mislimo a da nas ne razapnu, odrube glavu ili nateraju da sami sebi oduzmemo život zbog nasilništva i genocidnog koda.

U toku te četiri godine u toku Drugog svetskog rata. je bilo čitav niz slobodarskih okidača zašto je neko stavljao svoj život u službu slobode.

Tada su one koji su služili okupatoru lako procesuirali i detektovali, nije moglo da se desi da neko prodaje svoj narod a da ostane nekažnjen a ponajmanje da se takav oseća važnim i smelim da teroriše većinu samo zato što je u sprezi sa okupatorima.

Fašisti su birali zdanja i imanja koja im se sviđaju kako bi tu oformili svoje kancelarije. Naša istorijska zaostavština je bila okupirana ali je zanimljivost da je fašisti nisu rušili i uništavali već su hedonistički uživali u našem prostoru, našoj istoriji, našoj lepoti.

Fotografija koja islustruje ovaj tekst je privatna arhiva moje porodice, na njoj je čovek koji je učesnik Sremskog fronta, otac 15 dece od kojih su se neki rodili u okupaciji, neki živeli deo slobode i svi umrli u vremenu kada je sloboda bila ideja.
Na slici je čovek koji je odbio da uzme ratnu spomenicu jer je po osvajanju slobode bio i ostao sirotinja.

Spomenicu je odbio rečima „Nemam valjano odelo na koje bih okačio orden a da mi stoji u zapećku, ne treba mi“.
Nije odbio samo spomenicu, odbio je i da se useli u „švapsku kuću“ jer nije želeo da živi u kući iz koje je neko proteran.
Čovek sa slike zvao se Laza Crnomarković i kao mnogi borio se za slobodu ali ne zbog ordenja, skupih odela ili kuća, borio se da bi njegovi potomci bili slobodni a ne da bi maštali o slobodi.

Laza je bio nepismen ali dostojanstven u svojoj borbi i u osvojenoj slobodi, uvek skroman i ponosan.
Ta i takva sloboda koju su osvojili pre 76 godina je ponos i vredna svake pažnje ali se pitam ko će na nas biti ponosan.
Šta se za 76 godina tačno promenilo u ideji ko je oslobodilac a ko okupator, ko šta prodaje a ko brani danas?

Autor: Verica Marinčić