Sutra se obeležava Svetski dan pozorišta

Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom kongresu Instituta, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivima iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njagov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine. 

Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuju razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.

Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. godine. 

Ovogodišnju poruku svetu je poslao norveški književnik Jon Fosse. Fosse je poznati norveški pisac rođen 1959. godine. Poznat je po obimnom opusu koji obuhvata drame, romane, zbirke poezije, eseje, dečje knjige i prevode. Fosseov stil pisanja karakteriše minimalizam i emocionalna dubina, čineći ga jednim od najizvođenijih dramskih pisaca na svetu. Godine 2023. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za inovativne drame i prozu koje daju glas neizrecivom.

Poruka Svetskog dana pozorišta 2024. godine, autor Jon Fosse, koju prenosimo u celosti.

 Umetnost je mir

Svaka osoba je jedinstvena, ali isto tako i slična svakoj drugoj osobi. Naš vidljivi, spoljašnji izgled je različit od izgleda svih ostalih, naravno, to je sve u redu, ali takođe postoji nešto unutar svake i svakog od nas što pripada samo toj osobi – što je ta osoba sama po sebi.

Možemo nazvati to njihovim duhom, ili njihovom dušom. Ili možemo odlučiti da to uopšte ne označimo rečima, jednostavno ostavimo to na miru. Ali dok smo svi različiti jedni od drugih, mi smo isto tako i slični. Ljudi iz svakog dela sveta su suštinski slični, bez obzira na jezik koji govorimo, koju boju kože imamo, koju boju kose imamo.

Ovo može biti neka vrsta paradoksa: da smo potpuno slični i potpuno različiti istovremeno. Možda je osoba suštinski paradoksalna, u našem premošćavanju tela i duše – obuhvatamo i najzemaljskije, opipljivo postojanje i nešto što prevazilazi ove materijalne, zemaljske granice. Umetnost, dobra umetnost, uspeva na divan način da kombinuje potpuno jedinstveno sa univerzalnim. Ona nam omogućava da razumemo šta je drugačije – što je strano, možete reći – kao univerzalno.

Tako, umetnost probija granice između jezika, geografskih regija, zemalja. Ona ne spaja samo individualne osobine svakoga, već, na neki drugi način, individualne karakteristike svake grupe ljudi, na primer svake nacije. Umetnost to ne čini tako što izjednačava razlike i čini sve istim, već, naprotiv, pokazuje nam šta je drugačije od nas, šta je strano ili strano.

Sva dobra umetnost sadrži baš to: nešto strano, nešto što ne možemo potpuno razumeti, a ipak istovremeno razumemo, na neki način. Ona sadrži tajnu, tako da kažem. Nešto što nas fascinira i tako nas gura preko naših granica i time stvara transcendentnost koju svaka umetnost mora i sama sadržavati i voditi nas ka njoj. Ne znam bolji način da spojimo suprotnosti. Ovo je tačno suprotni pristup od nasilnih sukoba koje previše često vidimo u svetu, koji se predaju destruktivnoj iskušenju da uništi bilo šta strano, bilo šta jedinstveno i drugačije, često koristeći najnehumanije izume koje je tehnologija stavila na našu raspoloživost.

U svetu postoji terorizam.

Postoji rat.

Jer ljudi imaju i životinjsku stranu, vođeni instinktom da dožive drugo, strano, kao pretnju sopstvenom postojanju umesto kao fascinantnu tajnu. Ovako jedinstvenost – razlike koje svi možemo videti – nestaju, ostavljajući iza sebe kolektivnu sličnost gde je bilo šta drugačije pretnja koja treba biti istrebljena. Ono što je spolja viđeno kao razlika, na primer u religiji ili političkoj ideologiji, postaje nešto što treba pobediti i uništiti. Rat je borba protiv onoga što leži duboko u svima nama: nešto jedinstveno.

I takođe je borba protiv umetnosti, protiv onoga što leži duboko u svakoj umetnosti. Govorio sam ovde o umetnosti uopšte, a ne o pozorištu ili dramskom pisanju posebno, ali to je zato što, kao što sam rekao, sva dobra umetnost, duboko unutra, oko sebe kruži oko iste stvari: uzimanje potpuno jedinstvenog, potpuno specifičnog, i čineći ga univerzalnim.

Spajanje posebnog sa univerzalnim putem izražavanja na umetnički način: ne eliminisanje specifičnosti već naglašavanje ove specifičnosti, puštajući da ono što je strano i nepoznato jasno sija. Rat i umetnost su suprotnosti, baš kao što su rat i mir suprotnosti – to je tako jednostavno. Umetnost je mir.