Zemaljski bend Zagorelo

„Zemaljski bend Zagorelo“ nije bend. Možda su to želeli da budu, ali u klasičnom smislu to nikada nisu bili. Bend nije imao klasičnu rokenrol formu, više su funkcionisali kao alternativni „performans bend“ ili „teatar bend“.

Bend je nastao „iz čista mira“ davne 1993. godine u nekadašnjem inđijskom kafeu „Derbi“. Osnovali su ga Vlada i Siniša Jelovac i Branislav Jemč, drugari od detinjstva. Upoznali su se u prvom razredu, kroz prepirku o tome da li je bolja „Crvena zvezda“ ili „Partizan“, debatu koja im je obeležila osnovnu školu.

Bend su osnovali kada su porasli, tokom jednog od izlazaka u čuvenom kafeu, u kome se okupljala „alternativnija“ gradska rokenrol ekipa, kojoj je muzika bila važan deo druženja. Seli su i „iz čista mira“ odlučili da naprave bend, iako nisu znali da sviraju i nisu imali nijedan instrument. Jednostavno su želeli da budu kreativni i da budu deo tadašnje rok kulture.

Prvo su smislili ime, a do njega su došli, kako su kasnije definisali, „dadaističkim principom psihičkog automatizma“. Odnosno, prva reč koja je nekome od njih pala na pamet, postala je naziv benda.

Tako su dobili ime „Zagorelo“. Deo naziva „Zemaljski bend“ dodat je kasnije. Članovi benda objašnjavaju da su za njih gitara ili bubanj tada bili kao vasiona, a da su oni, tom logikom, pošto nisu znali da sviraju nijedan instrument, čvrsto stajali na zemlji.

Okupljali su se kod Vlade, koji je bio pevač, dok su Siniša i Bane uzimali u ruke bilo kakav „instrument“ koji su mogli da pronađu i tako su počeli da stvaraju. Nisu znali da sviraju, ali su imali ideje, pa su počeli da ih realizuju na način koji nije imao klasičnu rokenrol formu. Zbog toga su pokušali da od benda naprave koncept oslobođen standardnih rokenrol stega. Pisali su tekstove, preko koji su „svirali“, odnosno „udarali“ u instrumente koji su im se našli u rukama.

Nije poznato koja je prva pesma koju su stvorili, ali je prva koju su snimili u Vladinoj garaži nosila naziv „Rampa“. Vlada je „pevao“, a ostali su „svirali“. Međutim, nakon toga su prestali da rade u tom obliku, gledano iz današnjeg ugla – usled „kreativnih razlika“.

Četiri godine kasnije, Branislav i Siniša odlučuju da reaktiviraju „Zagorelo“. U međuvremenu otkrivaju sklonost ka poeziji, odnosno slikarstvu, sazrevaju i upoznaju različite umetničke, ali i filozofske forme.

Prelomni trenutak je bio 1997. godine kada su njih dvojica otišli u Titel da Siniša lično upozna devojku sa kojom se do tada samo dopisivao. Bilo je to vreme bez interneta, bez email poruka, društvenih mreža ili video poziva. U povratku, na železničkoj stanici, dobijaju inspiraciju i održavaju svoj prvi koncert bez publike. Nazvali su ga „Koncert na titelskim šinama“.

„Uzeli smo po dva kamena, seli dole i počeli da improvizujemo. Udarali smo kamenom o šine. Ne postoji nikakav zapis svega toga, ne postoji ni svedok. Postojali su samo zvuk i Zemaljski bend Zagorelo“, objašnjavaju članovi benda.

U stvarnosti je to izgledalo tako što su njih dvojica, na praznoj železničkoj stanici usred noći, seli pored šina i počeli da ih udaraju tim kamenjem, stvarajući na taj način svoju „muziku“.

U tom periodu stvaraju desetak pesama i ubrzo, na kasetofonu, snimaju drugi demo, pesmu „Jednostavno odveden“. Smatraju je najreprezentativnijom pesmom Zemaljskog benda Zagorelo.

Inspiraciju su crpeli iz različitih događaja iz života, koji su izazvali jaku reakciju. Razne situacije uobličavali su u tekstove, od reči koja im se učinila zanimljivom, kao što su „kremen“ i „kamen“, do teksta koji su našli u staroj školskoj svesci.

U tom procesu veliku ulogu je imalo to što su se Siniša i Branislav družili od malih nogu i dobro poznavali jedan drugog, pa su i dobro razumeli kako onaj drugi razmišlja.

Pesma „Kremen kamen“, kojoj je to i jedini tekst, „nastala“ je tako što su „čuli“ te dve reči, koje su im zvučale zabavno, pa su ih odmah „proglasili“ za svoju „pesmu“.

Iako su stvarali svoje pesme, često su određene tekstove jednostavno preuzimali i proglašavali za svoje. Tako su „usvojili“ „Samo da rata ne bude“ Đorđa Balaševića, jer su je smatrali vrhunskom, u trenutku u kome je raspad bivše države već bio prošlost, ali je ceo region i dalje uveliko „goreo“.

Pesma „Elektro Vojvodina“ nastala je od poruke koju je Siniša napisao svojoj majci, objašnjavajući joj da su im isekli struju zbog neplaćenog računa.

Tekst poruke: „Mama, došli su oni iz „Elektro Vojvodine“ da isključe struju. Ja sam im rekao da ostave, da ćemo platiti, ali oni nisu hteli“, postao je tekst pesme, čiji je pun naziv „Uši koje traže specifičnu obmanu“.

Do „usvajanja“ pesama dolazilo je na poseban način. Proces odlučivanja nazvali su „Zemaljski savet“. To „telo“ ponovo su činili njih dvojica, a njegova uloga je bila da „donosi odluke o tome šta se može prihvatiti kao umetnost, a šta ne“. Na jednom od tih „saveta“ doneli su odluku da tekst Sinišine poruke mami „usvoje“ ili „preuzmu“ i da ona postane pesma Zemaljskog benda Zagorelo.

Tako je nastala i pesma „Imaš li šibicu“, kao deo replike iz filma čije ime je zaboravljeno. TU pesmu su izvodili na svojim nastupima, tako što su ponavljali tu repliku i držali ritam šibicama. Istovremeno su kutije sa šibicama bacali u publiku, koja se pridruživala „sviranjem“ na njima. Sve jači zvuk šibica u sve brojnijim kutijama, doprinosili su celokupnoj atmosferi i činili pesmu.

Prvi zvaničan „nastup pred publikom“ održali su pred prijateljima u  fliperani „Mars“ u Rumi. Postali su deo alternativne pank scene, koja ih je prihvatila. Tako su počeli da se pojavljuju i u pank fanzinima.

Iako nisu bili ni blizu klasičnom panku, niti su bili klasičan bend, prijatelj ih je pozvao da nastupaju na festivalu pank bendova u beogradskom Domu omladine.  Izašli su na binu, Bane je svirao metalofon, a Siniša malu, jeftinu „kinesku“ gitaru, koju je na kraju nastupa razbio. Danas se sećaju da je publika bila zbunjena, ali da ih je na kraju prihvatila.

Promocija benda nije postojala u klasičnom smislu i vesti o njima širile su se „od usta do usta“. Prvo su ih podržavali prijatelji, koji su potom dovodili svoje prijatelje. Na taj način su o njima čuli i u Zagrebu, pa su ih 2005. godine pozvali da sviraju na festivalu alternativnog pozorišta FAKI, koji je održan u nekadašnjem klubu „Krivi put“. Uprkos tome što nisu bili sigurni šta da očekuju, organizatori su ih stavili u večernji termin. Posetioci su ostali zbunjeni, ali je bend stekao krug poštovalaca i poseban status u alternativnim krugovima.

Nastupe su organizovali u mnogim gradovima, Beogradu, Zagrebu, Rumi… ali u rodnoj Inđiji nisu nikad. U gradu su bili poznati najviše po grafitu koji je dugo stajao na trafo stanici, u parku nedaleko od železničke stanice. Grafit je bio čuven, ali je malo ko znao na šta se odnosi.

Česti gosti su bili u Somboru, gde su imali prijatelje, ali posebno su vezani za Sremske Karlovce, grad u koji su voleli da izlaze i u kome su održali tradicionalne koncerte.

Bili su to tradicionalni nastupi u ruiniranoj Dvorskoj bašti u Novim Karlovcima, održavani svakog 23. januara, sa početkom tačno u 14 časova. Prvi je održan 1998. godine, a deseti tačno devet godina kasnije. Bio je to ujedno i poslednji koncert Zemaljskog benda Zagorelo. O njemu je snimljen dokumentarni film „Put do visoke zemlje“, koji se može pronaći na youtube kanalu „Duboki jendek“.

TI nastupi u Karlovcima predstavljali su pravi ritual. Ekipa bi došla vozom direktno u nekada poznati snek bar Vilenjak. Bane i Siniša odlazili bi u Dvorsku baštu da se pripreme, a koncert je počinjao tačno u 14 časova, bez obzira na to da li se na njemu neko pojavio ili nije. Nakon koncerta se ponovo odlazilo u Vilenjak i nakon toga se vraćaju kući vozom.

I tako deset puta, jednom godišnje godina, svakog 23. januara.

Međutim, 2000. godine bili su sprečeni da održe tradicionalni nastup, jer je jutro 23. januara osvanulo zavejano. Vozovi su kasnili i kada su se konačno našli u jednom od onih koji su stajali u Sremskim Karlovcima, shvatili su da neće stići na vreme. Zbog toga su odlučili da „nastupe“ u vozu, a da nastup u Karlovcima proglase za „komemorativni skup“.

Na pola „koncerta“, kondukter je ušao u vagon u kome je bilo njih tridesetak i pokušao da naplati vozne karte. Na to mu je Siniša prigovorio da je prekinuo koncert. Kondukter je bio uporan, ali je na ponovljenu konstataciju da je prekinuo koncert, odustao i otišao.

„Svaki odlazak na koncert, svaki kontakt pa i kondukter kad traži kartu, sve je to bio deo performansa. Jer nije njemu dao odgovor Branislav Jemč ili Siniša Jelovac, već Zemaljski bend Zagorelo“, objašnjavaju članovi benda.

To je i inače bio period kada niko nije plaćao kartu za voz, a ako je baš morao da odvoji neki dinar, on je obično završavao u džepovima konduktera.

Za Sremske Karlovce su vezane brojne anegdote koje članovi benda i danas pamte.

Na jedan nastup došla je policija i počela da legitimiše okupljene. Bilo im je sumnjivo što se u ruiniranom dvorištu okupljaju nepoznate osobe koji nisu iz Karlovaca i prva misao je verovatno bila da se radi o nekom satanističkom ritualu, što devedesetih ne bi bilo posebno iznenađenje. Utisku je dodatno doprinela atmosfera Dvorske bašte, ali i gomila šibica i „čudnih“ instrumenata koje su imali sa sobom. Siniša je bio taj koji im je rekao da su se okupili da čitaju francusku poeziju, a na pitanje policajca zašto baš francusku, kao odgovor je stiglo kontra-pitanje jedne od devojaka „iz publike“: „Da li ste ikada čitali Apolinera“. Zbunjeni policajci su se samo okrenuli i otišli, a nastup je uspešno priveden kraju.

Zemaljski bend Zagorelo snimio je četiri pesme, odnosno četiri „snimka“, kako ih oni nazivaju: „Rampa“, „Jednostavno odveden“, „Tople peći“ i „Sagorelo“. Kada su snimili četvrtu, prestali su da postoje kao bend. Danas tvrde da su od početka znali koliko će trajati i šta će tačno uraditi – da će snimiti četiri pesme i da će održati deset nastupa u isto vreme na istom mestu u Sremskim Karlovcima. Tvrde da je bend prestao da postoji, onako kako je i nastao – iz čista mira i to ponovo na osnovu „odluke“ Zemaljskog saveta.

Okupiće se ponovo, kako sami kažu, samo za nastupe u inostranstvu i to ako ponuda bude dovoljno primamljiva. Tvrde da su u međuvremenu dobili poziv da nastupe u Poljskoj, ali uz smeh dodaju da Poljaci to nisu mogli da priušte.

Zemaljski bend Zagorelo nikada nije imao širu podršku, pa su i u rodnoj Inđiji kao bend bili potpuno nepoznati. O njihovom postojanju dugo je svedočio grafit „Zagorelo“ na trafo stanici u parku kod železničke stanice, ali je pre nekoliko godina preko njega naslikan mural, koji se na tom mestu i danas nalazi.

Pored „Zemaljskog benda Zagorelo“, Siniša i Bane imali su još par zajedničkih „projekata“, od „Zemaljskog saveta“, do „Dadaističko-realističke ekspedicije“, u okviru koje su objavljivali manifeste.

Možda je najbolji opis „Zemaljskog benda Zagorelo“ dao član jednog internet foruma još 2007. godine, očigledno dobar poznavalac njihovog rada:
„Ja sam mnogo puta video, naročito u Srbiji, posebno u Beogradu i Novom Sadu, ljude koji se „nose“ kao umetnici, koji se ponašaju kao da su umetnici, ali u privatnom životu, ono, sretneš ih u kafani, ili na Akademiji ili ih vidiš na žurci, svi su nešto umetnički obučeni, umetnički pričaju, balave o tome čime se „bave“. A onda kad ih gledaš na sceni ili im vidiš slike ili čitaš njihove priče i pesme – vidiš da paze šta će im mama reći, da li će biti dovoljno pristojni, pametni i na distanci nam namigivati „Ma, ja ovo sve onako, što je kul. U stvari sam ironičan i iznad toga.“ Umetnost liči na imidž, na pozu i sve lepo zvuči dok se priprema i kada se o tome priča, a kada odista počne da se dešava – ti vidiš da je to kesa, da se vodi računa šta će ko reći, kakav će to odjek imati, i da li će se dopasti ovom-onom. A Zagorelo pišu manifeste, objavljuju fanzine, održavaju koncerte i izložbe ne obazirući se ni na šta, sem na svoju potrebu da furaju privatnu, ludačku viziju neke umetnosti. Sad, zovu je dadaizam, nadrealizam, totalitarizam, pogrešno ili ispravno – nije ni bitno. Ali zaista kreiraju neku čudnu, snažnu paralelnu realnost.“

U saradnji Doma kulture Studentski grad i Akademskog kino kluba u pripremi je monografija o Zemaljskom bendu Zagorelo, tvrde članovi benda, navodeći da će ona obuhvatiti sve njihove umetničke radove i performanse, a izložba koja će je pratiti biće sastavljena od performansa, svedočenja, fotografija, omota kaseta, plakata, majice, zastave i drugih predmeta iz istorije projekta.

Branislav Jemč je slikar, član Udruženja likovnih umetnika Inđije, čiji je bio višegodišnji predsednik, a sam tvrdi da je kist zamenio molerskom četkom, jer mu se slikarstvo ne isplati.

Siniša Jelovac je napisao dve knjige poezije i učestvovao u raznim umetničkim projektima. Ni on od umetnosti ne živi, već radi kao medicinski tehničar u ustanovama za smeštaj odraslih i starih lica.

Autor: N.Radišić