Živanovići: Dok smo živi tragaćemo za istinom o smrti naših sinova (drugi deo)

Inđinčan Bojan Živanović nastradao je služeći vojni rok 24. marta 2001. godine u Oraovici, nadomak Preševa. U saopštenju komande Treće armije VJ se napominje da do ove nesreće nije došlo zbog oružanih dejstava, već da se radi o požaru koji je izbio u šatoru gde su se nalazili pripadnici VJ.

– Nesrećan slučaj prilikom eksplozije izazvane požarom u šatoru, gde je povređeno 8, a stradalo dva vojnika, pripadnika združenih snaga bezbednosti iz Vojne pošte 3369 Niš – saopštila je tada Vojska Jugoslavije.

Roditelji Jovan i Vukosava Živanović već 21. godinu sumnjaju u istinitost ovog izveštaja.

Bojan Živanović je na služenje vojnog roka otišao u septembru 2000. godine. Prema rečima roditelja, kada su saznali da će biti premešten u Oraovicu iz kasarne u Nišu, pokušali su da spreče njegov odlazak.

– U tome smo uspeli, trebao je samo da se javi jednom starešini i da bude izuzet odlaska na teren. Bojan je na našu nesreću to odbio. Kazao je da ne želi da izda Srbiju i da će je braniti a ne sakrivati se – prisećaju se roditelji nastradalog Bojana Živanovića.

Sa odsustva u smrt

Bojan je pre nesreće došao na vikend u Inđiju 4. marta. Roditelji su pokušali da ga odvrate od ideje da ode u Orahovicu, jer su se plašili da mu se nešto ne dogodi. Strah roditelja je izazvan činjenicom da Bojan Živanović dobija prekomandu u mesto u čijoj okolini se u tom trenutku dešavaju bezbednosni problemi. Sukobi srpske policije i tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) na području Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji počeli su ubrzo po okončanju NATO agresije, trajali su i tokom 2001. godine.

Nakon odsustva, Bojan ipak odlazi na Oraovicu. Na železničkoj stanici u Beogradu upoznaje mladića koji takođe tog dana kreće ka Oraovici i pre polaska, na peronu stanice u Beogradu, njih dvojica se fotografišu. Spletom okolnosti, Bojan i mladić kog je upoznao na stanici, Žarko Ostojić, smešteni su u isti šator i tog 24. marta 2001. godine obojica ginu.

Ovaj detalj roditelji saznaju tek nakon pogibije sina, kada im Vojska Jugoslavije u stvarima nastradalog sina vraća i neizrađen film Bojanovog foto-aparata sa fotografijama koje su uslikane upravo na putu za Oraovicu i za vreme boravaka tamo.

Šta se desilo te noći 24. marta 2001. godine?

Bojan Živanović je u ponoć 23. na 24. mart završio davanje straže. Došao je do šatora da spava i video požar. On je prvi video da šator gori i uzbunio je ostatak vojske. Prema tvrdnjama očevidaca, kaže Jovan Živanović, vojnici su izašli iz šatora i tada sve se brzo odigralo.

Bojan Živanović je dobio geler u debelo meso, drugi geler ga je pogodio u desnu ruku, a treći je prošao pored ključne kosti i pogodio aortu što je izazvalo smrt, dok je drugi nastradali vojnik Žarko Ostojić nastradao od gelera koji ga je pogodio direktno u srce.

Jovan Živanović se priseća, kako je 5 dana nakon pogibije sina, otišao na mesto gde se nesreća dogodila i da ja tada, od stresa, izgubio sluh.

– Video sam njegovu usirenu krv na kamenu i tada sam od stresa ogluveo – kaže Živanović.

Živanović je u razgovoru sa Bojanovim nadređenim saznao da je na tom mestu u trenutku nesreće bilo rezervista iz Soko Banje, Aleksinca, Zaječara i Knjaževca, te da su sva vojna oprema i naoružanje bili smešteni u pomoćnim prostorijama crkve.

– Njegov kapetan mi je tada rekao da nijedan vojnik nije imao bombu kod sebe u šatoru. Objasnio mi je da je blizu njihovog položaja bila crkva koja je imala pomoćne prostorije i u podrumu tih prostorija čuvano je oružje vojske, tako da nije bilo razloga da bombe budu u šatoru – tvrdi Jovan Živanović.

Kroz svoju potragu o događajima koji imaju bilo kakve veze sa smrću sina, Živanovići su došli do televizijskog priloga TV Soko Banja koji su tog marta 2001. godine išli u obilazak svojih rezervista na položaju u Oraovici. Na tom snimku Živanovići su prepoznali svog sina, jer je televizijska ekipa pogrešila šator, te je snimljena Bojanova jedinica. Taj greškom napravljen snimak je ujedno i poslednji zabeležen trenutak Bojanovog života.

Vojska Jugoslavije se nakon tog događaja oglasila saopštenjem da su vojnici nastradali od bombe koja se aktivirala nakon izbijanja požara u šatoru u kom su spavali.

– Celokupno suđenje, pretresi i izricanje presude sve je prošlo mimo nas, niko nas nije pozvao da prisustvujemo. Oni su doneli presudu a da nas niko ništa nije pitao o našem detetu – kaže Jovan Živanović.

Za iskazanu hrabrost i odlučnost u izvršavanju zadataka pri ulasku organa bezbednosti SRJ u Kopnenu zonu bezbednosti na jugu Srbije tokom 2001. godine, tadašnji predsednik Vojislav Koštunica je posmrtno odlikovao Bojana Živanovića i Žarka Ostojića.

Saradnja Vojske Jugoslavije i MUP-a formalno je institucionalizovana 7. marta 2001. godine, kada su formirane Zajedničke snage bezbednosti. Kroz saradnju sa međunarodnom zajednicom, stvoreni su uslovi da NATO odobri ulazak VJ u kopnenu zonu bezbednosti. Ova zona, koja se proteže od granice sa Makedonijom, uz administrativnu liniju Kosova sve do Crne Gore, podeljena je u sektore A, B, C i D.

Sektor B je bio najdelikatniji, jer je to područje sukoba na jugu Srbije i u njega se ušlo na kraju, posle borbe za Oraovicu, ali i pogibije Ridvana Ćazimija, zvanog Kapetan Leši, jednog od komandanata OVPMB.

Bojan Živanović je trenirao rukomet, igrao je u inđijskom „Železničaru“ na poziciji levog, a po potrebi i desnog krila, nosio je dres broj 7 . U znak sećanja na tragično nastradalog Bojana od 2002. do 2012. godine održavao se memorijalni turnir „Bojan Živanović“. Turnir se odigravao u organizaciji muškog rukometnog kluba „Železničar“ a pod pokroviteljstvom opštine Inđija, svakog maja u inđijskoj sportskoj hali. Od 2013. godine bivši Bojanovi saigrači su organizovali turnir “ Svi Bojanovi drugovi“ na kom su učestvovali rukometaši iz Inđije, Beške, Stare i Nove Pazove, Putinaca i Rume. Nakon tri godine održavanja i ovaj memorijalni turnir je prekinut, prema rečima Jovana Živanovića, nema zainteresovanih koji bi se zauzeli za organizaciju memorijalnog turnira. Jovan Živanović se priseća, da je 2008. godine tadašnji predsednik opštine Goran Ješić tražio dozvolu od njega, da nova sportska hala nosi ime Bojana Živanovića, na šta je porodica odgovorila potvrdno. Roditelji se nadaju, da će, kada hala bude završena poneti ime njihovog sina.

Potvrđena sumnja roditelja

Poziv na otkrivanje spomen ploče nastradalim herojima sa Košara, Jovan Živanović je prihvatio i tamo se sreo sa starešinama svog sina. Tada saznaje da postoje ozbiljne sumnje o zvaničnoj verziji Bojanove pogibije usled eksplozije bombe, ali i čuje verziju događaja koja je po njemu verovatnija.

– Rekli su mi da je neko od seljana napravio molotovljev koktel, prišao šatorima u kojima su bili smešteni vojnici, bacio i gorivo se razlilo, buknuo je požar. Na brdu preko puta kampa u kom su se vojnici nalazili bili su postavljene tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca koje su ih granatirale u trenutku kada su izašli iz šatora. Bojan se sakrio iza kamena, granata je pogodila kamen i on je nastradao. To dokazuju i brojne povrede na Bojanovom telu upravo od krhotina kamena, kamena koji sam ja video kada sam došao tamo pet dana posle Bojanove smrti, kamen na kom je stajala krv mog deteta. Rekli su nam i to da od jedne bombe ne može da bude toliko stradalih, dva poginula i osam povređenih – priseća se Bojanov otac.

Živanovići tvrde da su sa više strana, iz izvora bliskih vojsci, čuli da je tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i predsednika Koordinacionog centra Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović insistirao da se ovaj događaj predstavi kao greška vojnika, a ne kao teroristički napad na jedinice VJ.

– Rekli su nam, da je Čović to zahtevao zarad višeg cilja, zarad mira. Mi kažemo, da ćemo zarad našeg mira i sina koji je glavom platio, kad tad otkriti kako je izgubio život. – poručuju Živanovići.

Nebojša Čović se o ovom događaju nije oglašavao.

Verica Marinčić (IN Medija)