Život sa kancerom u socijalnom stanu

Mladi bračni par iz Inđije koji živi u socijalnom stanu sa ćerkama od 11 i 9 godina već skoro deceniju se bori sa opakim bolestima strahujući svaki dan da li će se probuditi ili ne.

Suprug je bivši sportista i ima 44 godine, pre osam godina počeli su problemi sa srcem koje mu nakon svih komplikacija danas radi svega 19 odsto. S druge strane, supruga koja ima 35 boluje od kancera.

Život u socijalnom stanu im otežava loša izolacija te su računi za grejanje ali i za struju ogromni a porodični budžet sve manji Stan je pun vlage što im dodatno pogoršava i zdravstveno stanje.

I pored bolesti, mladi bračni ima posao ali o tome nisu obavestili lekare. Kako kažu, ne vide drugi način da prežive iako su im lekari skrenuli pažnju naročito suprugu da ne sme zbog rada srca biti previše aktivan.

Pred decom ne razgovaraju o bolestima ali se brinu da će se devojčice takođe razboleti zbog vlage koja je konstantna u kući.

Rad srca

Pre osam godina suprug naše tridesetpetogidišnje sagovornice je primetio da je počeo brzo da se zamara, čak iako se ne kreće što ga je zabrinulo.

J.T. kaže da se ubrzo zatim otišli na lekarski pregled, mislili su da je rutinski.

– Otišli smo na ultrazvuk srca i lekar je ostao u šoku i pitao supruga koliko ima godina. Rekao je da mu se to uopšte ne sviđa, da dođu sutra da urade još jedan pregled, besplatni. – priča naša sagovornica i dodaje da je nakon pregleda ustanovljeno da suprugu srce radi 28 odsto. Sledeća adresa je bila Institut u Sremskoj Kamenici.

– Odmah smo dobili uput za Sremsku Kamenicu. U bolnici su sumnje lekara potvrđene i ugrađen je suprugu pejsmejker. Iako mu je to olakšao život, uređaj je često puštao te elektrošokove što je njemu smetalo pa smo otišli na kontrolu. Nakon kontrolnog pregleda nam je predloženo da se ugradi savremeniji uređaj. Čekali smo par meseci i na kraju je suprug dobio novi pejsmejker. Međutim, nakon nekog vremena pao je u komu, zbog sepse i tada mu je rad srca sa 28 pao na 19 odsto. Kada je izašao iz kome, pustili su supruga kući ali sa malkice otvorenom ranom. Posle bolnice je išao na kontrolu dva puta mesečno ali ni jednom mu nisu uzeli bris i išao je tako otvoren jedno mesec i po dana. Kada su konačno lekari trebali da mu ranu saniraju, njemu je u toku dana pozlilo. Sećam se leto je bilo i on je otišao kod lekara ujutru da bi mene zvali uveče i rekli mi da je počeo da se trese. Rečeno mi je da su ga lekari uvili u alkoholni čaršav –  priseća se naša sagovornica i dodaje da je tada suprug pao u komu.

Slične vesti:

Građani Inđije nisu sigurni na koji način lokalna vlast sprovodi socijalnu politiku

– Tada je pao u sepsički šok odnosno komu. Suprug je prebačen na intenzivnu negu gde je bio na aparatima. Tada sam išla da potpišem neki revers i preuzmem njegove stvari, rečeno mi je da 70 odsto neće uspeti operacija. Problem je bio što su morali da izvade stari uređaj a elektrode su bile zarasle za vene i arterije. Kardiolozi su predložili da izvade stari uređaj dok kardiohirurzi, koji treba sve to da realizuju, su tvrdili da je to nemoguće. Bilo je strašno dok je bio u komi, nisu mi davali nikakve informacije. Na sreću, operacija je uspela i uspeli su da taj uređaj izvade. Operacija mu je rađena na otvorenom srcu. Preživeo je i probudio se iz kome sa radom srca od 19 odsto, kao posledica te sepse. – kaže J.T.

Nakon bolnice suprug je, kaže naša sagovornica, redovno odlazio na kontrole.

Zbog svega što se dešavalo u bolnici u Sremskoj Kamenici, bračni par je odlučio da se lečenje nastavi u Beogradu, u Kliničkom centru Srbije.  

– Jedva smo dobili potvrdu iz Sremske Kamenice i suprug je nastavio lečenje u Beogradu gde mu je kasnije ugrađen, sa desne strane pejsmejker. Sada je mom suprugu mnogo lakše jer se ovaj novi uređaj ne aktivira onako kako je to bilo dok je imao onaj stari. Jeste mu sad lakše ali moj suprug i dalje ne sme više da se raduje ili iznervira. Lekarima nismo saopštili da moj muž radi jer mora da prehrani porodicu. – kaže J:T.

Još jedna loša vest

U toku zajedničke borbe J.T. i njenog supruga sa bolesti, našoj sagovornici je saopštena još jedna loša vest. Naime, dve godine nakon što je suprugu saopšteno da ima problem sa radom srca, nakon rutinskog pregleda ustanovljen joj je kancer.

– Pre šest i po godina kada smo bili još u kririji, radio je samo suprug a ja sam čuvala decu. Sasvim slučajno sam otišla na pregled jer sam u to vreme teško gutala. Išla sam kod lekara u Dom zdravlja ali i privatno ovde u Inđiji i rečeno mi je tada da štitna žlezda radi normalno. Tumor markeri negativni, bili su neki čvorovi na štitnoj žlezdi ali nisu izgledali sumnjivo. Rečeno mi je da svaka druga osoba to ima i da uradim status hormona privatno. Ako su hormoni dobri, da se to ne dira nego da se prati. Na pregledima je konstatovano da su hormoni idealni kao i štitna žlezda iako i dalje nisam mogla da gutam. Odem u Kamenicu jer sam poznavala hirurga koji me je pitao zbog čega mi je tako grub glas i dodao da se to njemu ne sviđa. Čovek me je na kraju operisao i izvadio samo jednu stranu štitne žlezde gde su bili naslonjeni ti vidljivi nodusi. Kada je hirurg završio operaciju, patolog je rekao da i dalje nije dobro te da je to ipak maligno, da imam rak. Posle toga je nastao haos jer bez obzira na dobru nameru hirurga, on kada je presekao to sve se raspršilo po celom vratu. Posle toga sam imala još 13 operacija ali ni dan danas to nije rešeno. – priča naša sagovornica.

Život u socijalnom stanu

Zbog teške materijalne situacije, poput supruga i J.T. je primorana da radi. Dodatni problem je, kaže, što su i deca istraumirana.

– Hitna mi je bila u kući milion puta, već znaju raspored kuće i šta je mužu a šta meni.Ja sam na infuziji svakih mesec dana, pijem šaku lekova i onda idem na posao. Pre decom ne razgovaramo o bolestimaali vide da idemo po bolnicama non stop. I sad su već svesne i čule su da imam rak pa me pitaju da li me boli grlo i da li ću umreti. Zbog toga smo ih možda malo i razmazili, trudimo se da im maksimalno pružimo jer ne znamo koliko ćemo živeti. – priča J.T..

Kao što smo naveli porodica naše sagovornice je zbog nedostatka novca bila primorana da iz iznajmljenog ode u socijalni stan. Iako oboje rade, nemaju uslove da svoj životni prostor srede za koliko toliko normalan život. Sve je okrečeno i čisto u stanu međutim, vidljiva je vlaga.

– Katasrofalno je stanje stolarija, prozori, grejanje, izolacija, krov ma bukvalno sve. Na ovu muku mi je i to problem, ne mogu da zagrejem jer su mi računi ogromni. Struju plaćam deset ili jedanaest hiljada dinara a stan ima 49 kvadrata. – priča J.T.

S obziirom da je stan u opštinskom vlasni[tvu, na[a sagovornica se obraćala lokalnoj samoupravi za pomoć, ali osim obećanja ništa nije urađeno.

–  Jedina pomoć koju sam dobila to je jednokratna socijalna pomoć koja nije dovoljna. Probala sam na sve načine, direktno sa predsednikom opštine Vladimirom Gakom sam razgovarala. To su pusta obećanja, kažu biće i na kraju nema ništa od toga. Samo nerviranje. Takvo stanje u socijalnim stanovima je već 40 godina, ni dinara Opština nije uložila. Sve ovo što je iole ušminkano smo sami iz svog džepa uradili.  – kaže J.T. i dodaje da je bilo reči i o novom socijalnom stanu u koji bi se preselili ali ni od tog obećanja nije bilo ništa.

– Sutra bi se preselili da nam ponude novi stan samo da je pristojno za život. Kažem, ovde su ogromni računi a deca mi žive u vlagi.

Šta je rešenje?

Pored stana u kojoj živi J.T. sa porodicom postoje još četiri. U razgovoru sa profesionalnom upravnicom zgrade, Jelenom Škorić, saznajemo da je fasada i krov objekta u jako lošem stanju ali za to, kaže, još uvek nema rešenja.

– Neki minimun koji je Opština odredila nije dovoljno. Jednostavno odluka nije dobra jer u zgradama gde je više stanova i sa tim malim iznosom lakše se skupi novac za popravku svega navedenog. Ovde ima pet stanova a po stanu Opština Inđija plaća oko 60O dinara i treba večnost da prođe kako bi se dovoljno novca skupilo. Po mojoj proceni za tu zgradu bi, minimum trebalo da se plaća 2000 dinara po stanu da bi se iole šta uradilo sa objektom. S obzirom da je samo jedan stan u vlasništvu a ostali su u vlasništvu Opštine, stanari ne mogu ništa da urade bez pomoći lokalne samouprave. Kao rešenje bi moglo biti obra’anje lokalnoj zajednici. U Inđiji imamo uspešne privrednike, verujem da bi oni bili voljni da pomognu – zaključuje Jelena Škorić.

Sagovornica J.T.,sa početka priče,  za IN Medija navodi da je poznaju dobro svi u Inđiji ali da im još niko nije adekvatno pomogao. Kaže da prošeta sa decom po gradu, da je umorna od objašnjavanja ljudima koliko joj je teško u životu i da zbog toga uvek deluje veselo. Kao da je sve u redu.

– Znaju me svi i kada šetam se ćerkicama zastanu ljudi, pomaze ih po glavi a meni dobace „Svaka ti čast“. Od tog tapšanja moja porodica nema ništa. Volelal bih kada bi nam neko pomogao. Mi smo mladi bračni par, sa malom decom i jesmo bolesni ali se borimo i radimo kako bi porodicu prehranili. Sve je teže i teže to postići.- iskreno kaže J.T.

Volela bi da ljudi pomognu kako bi njena deca bar bila bezbrižna ako već ona i suprug ne znaju kakva ih budućnost očekuje, zaključuje J.T.

Miodrag Blečić (IN Medija)