• 139 godina Inđija ima vozni saobraćaj

    Ministar saobraćaja Tomislav Momirović najavio je da će pruga od Beograda do Novog Sada biti gotova najkasnije u martu 2022. godine.. Uz detalje o cenama karte i trajanju puta od jednog do drugog grada, Momirović je istakao da će voz biti i turistička atrakcija za sve posetioce iz regiona. Pored toga što se završetak radova […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    139 godina Inđija ima vozni saobraćaj

    Ministar saobraćaja Tomislav Momirović najavio je da će pruga od Beograda do Novog Sada biti gotova najkasnije u martu 2022. godine.. Uz detalje o cenama karte i trajanju puta od jednog do drugog grada, Momirović je istakao da će voz biti i turistička atrakcija za sve posetioce iz regiona.

    Pored toga što se završetak radova na rekonstrukciji pruge poklapa sa mesecom pred same izbore, izjavu o železničkom saobraćaju kao“turističkoj atrakciji“ pobija činjenica da upravo u ovoj, izbornoj 2022. godini, Inđija obeležava 139 godina postojanja voznog saobraćaja.

    Pruga Subotica – Novi Sad – Inđija – Zemun počela je sa radom 10. decembra 1883. godine i tog istog dana od Inđije ka Sremskoj Mitrovici. Izgradnja ove pruge je bila deo saobraćajne strategije Ugarske proklamovane i sprovodene od 1848. godine. Bila je jedna od osnovnih pruga sever-jug na pravcu Budimpešta­ Subotica-Novi Sad-Zemun, a to je ujedno bila centralna pruga u sadašnjoj Vojvodini. Smatralo se da je pravac istok-zapad sporedan, tako da je izgradnja pruge Zemun-Zagreb, u pojedinim deonicama početa da se gradi tek posle 1870. godine.

    Pruga koja je povezala Suboticu i Novi Sad svečano je predata saobraćaju 5. marta 1883. godine.

    Pruga je, prema beleškama Antona Lukića u knjizi „Indigena“,pre 1883. godine uveliko građena, od Inđije ka Petrovaradinu preko Čortanovaca probijanjem Čortanovačkog tunela, i od Inđije ka Zemunu. Tada su gradne železničke stanice, signalizacije, čuvarske kuće uz prugu i prelazne rampe.

    Foto : Hotel Inđija / Marko Hirgchfeld

    Izgradnju pruga je finansirao državni i privatni kapital a fizičku radnu snagu je kao radnu obavezu davalo lokalno stanovništvo odnosno bezzemljaši koji su radili fizičke poslove, dok su inđijskim zemljoposednicima eksproprisani delovi njiva kuda je prolazila pruga i stanični objekti, buduća železnička ložionica, stanični magacini kao i utovarne rampe na samoj stanici. . Tek kasnije je lokalno stanovništvo osetilo korist od uvođenja železnice i shvatilo njene prave vrednosti i značaj.

    Krajem XIX veka u Vojvodini je mreža pruga bila najgušća i Evropi, a Evrope u svetu . Vojvodina je imala 3 puta gušću mrežu pruga (km/na 10.000 stanovnika) od Engleske gde je železnica rođena . Sva ovdašnja mesta na trasi pruge su povezana prvo međusobno, a zatim sa svim mestima na prugama Evrope i Azije. Kulturni i privredni razvoj stizao je prugom.

    Na glavnoj ruti međunarodnih i putničkih vozova Inđija dobija i „malu stanicu“ i takozvani „triangl“ odnosno železničke „čvorove“ iz tri putna pravca. Međudržavni pravci „račvali“ su se upravo u Inđiji, i to iz pravca Mađarske ka Beogradu, iz Beograda ka Bugarskoj, Grčkoj i Tutskoj i Zagreb – Ljubljana ka Austriji, Italiji i ostalom delovima Evrope. Za Inđiju je to značilo veliki putnički i robni saobraćaj.

    1924. godine napravljena je stanica „Inđija selo“ koja se nalazila udaljena nekoliko kilometara od glavne stanice u Inđiji a već par godina kasnije 1928. zbog povećane potrebe prevoza železnicom izgrađen je još jedan uporedni kolosek iz pravca Zagreba ka Beogradu.

    Izgradnja pruge i unapređenje železničkog saobraćaja i povoljan železnički položaj za Inđiju je značilo izgradnju mlina, fabrike žestokih pića, ložionice i hotela u blizini železničke stanice. Olakšanim prevozom drvene građe Inđija dobija dve fabrike nameštaja koje izvoze svoje proizvode na strano tržište, pojavljuje se potreba i za ciglom i opekom, te je upravo pruga, doprinela izgradnji dve ciglane u blizini železničke stanice.

    Sama zgrada železnicke stanice u Inđiji, građena je od 1883 do 1886. u austrougarskom stilu. Veliki broj putnika se slivao u Inđiju , i zbog presedanja u vozove za pravce Beograd i Novi Sad, tako da se vrlo brzo ukazala potreba da budu prihvaćeni i da im boravak u Inđiji bude prijatniji. Po završenoj izgradnji železnicka stanica, sa staničnom restauracijom, menzom za železnicare i kuhinjom, čekaonicama prve, druge i treće klase, sa zaštitnom peronskom ogradom ukrašenom cvećem, sa registrovanim nosačima, bila je vredna poštovanja građana. U neposrednoj blizini železnicke stanice izgrađena su čak cetiri hotela . A 1920. godine Inđija dobija taksi službu.

    Foto : Hotel Srbija u Inđiji 22. oktobar 1945

    Život Inđije i njenih stanovnika odvijao se, pre gotovo vek ipo, upravo u blizini železničke stanice, današnji izgled okoline železničke stanice odaje sliku zapuštenih i urušenih zgrada, propalih trotoara, zatvorenih oronulih zgrada nekadašnjih firmi. Hotela ili motela nema, taksi prevoz, prodavnice, turistički info pultovi ili restorani u ovom delu Inđije zamrli su u prošlom veku. Jedinu turističku atrakciju vezano za železnicu Inđija može da ponudi samo ruševine i sablasni mrak.

    Građevina koja je privlačila poglede a koja se nalazila na samom ulazu u voznu stanicu u Inđiji, nekada je služila kao vodonapojnica za parne lokomotive jedina na potezu od Beograda ka Novom Sadu a do skoro je bila zanimljiva jer je na samom krovu raslo drvo više od deceniju ipo. Mamila je poglede, bez obzira što je zapuštena i sama prkosila vremenu koje ju je gurnulo u zaborav dolaskom saveremenih lokomotiva.

    Foto: Vodonapojnica septembar 2020. godine

    Vodostanica koja je do 1967 godine, kada su potpuno ukinute parne lokomotive, opsluživala vodom koja je neophodna za parne mašine, služila je i za građane odnosno stanovnike Inđije.

    U vodonapojnici se bunarska voda zagrevala i tako se oslobađala od kamenca, čekala je lokomotive kojima je potrevna voda da bi nastavili svoj put. Inđija tada nije imala gradski vodovod te se iz te zgrade voda razvodila po “ železničkim “ stanovima ali i na česmu koja se nalazila na samoj železničkoj stanici. Stariji inđinčani svedoče da su određenim danima odlazili na česmu železnice kako bi nasuli vodu u kojoj nema kamenca i koja je odlična za kuvanje, naročito pasulja. Tako su tada tvrdile sremačke domaćice a deca su imala zadatak da donose vodu koja je “ prerađivana “ u vodonapojnici.

    Foto: Žaklina Adamov „rušenje vodonapojnice“

    Ona bi, da nije srušena prošle godine, mogla da bude „turistička atrakcija“ vezana za samu prugu i železnički saobraćaj. Mogla je da bude muzej inđijske železnice, možda restoran, kafe bar ili prosto rekonstruisana zgrada koja ima svoju priču i nesvakidašnji ukras na vrhu.

    Naslovna : Železnička stanica Inđija 1915. godina / arhiva

    IN Medija

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Inđija

    Lokalna SNS vlast opet napada novinare IN Medija

    Lokalna vlast reagujući na tekst našeg portala u kom se navodi da se od 11. marta niko nije obratio Sistemu 48, uputila je saopštenje u kom optužuje IN Medija da je „primer manipulacije […]