• Biću ono što želim da budem

    Znate, upravo mi je na pamet pala ideja koja mi se kroz nekakva razmišljanja provlači danima kroz glavu. Desi se nešto što vas podstakne na mozganje, prevrtanje misli, analize i to nikako ne može da bude loše kakva god ta razmišljanja bila. Započeo sam pre nekih 37 dana putešestvije koje traje 66 dana i koje, […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Biću ono što želim da budem

    Znate, upravo mi je na pamet pala ideja koja mi se kroz nekakva razmišljanja provlači danima kroz glavu. Desi se nešto što vas podstakne na mozganje, prevrtanje misli, analize i to nikako ne može da bude loše kakva god ta razmišljanja bila. Započeo sam pre nekih 37 dana putešestvije koje traje 66 dana i koje, kako sam shvatio, treba da me uvede u klub 5. Ukoliko vas interesuje šta je klub 5, s obzirom da o tome ovde neću pisati, potražite knjigu Robina Šarme „Budan u 5 i tvoj je ceo svet“. Čim ustanem, u 5 sati, prvih dvadeset minuta radim vežbe. Brzo i bez pauze uz dosta tečnosti, obično vode. Jedna od aktivnosti, koju moram da priznam upražnjavam još od davnih dana, jeste dvadesetominutno čitanje u ranim jutarnjim satima interesantnog štiva, nekog iz kojeg možete nešto da naučite i saznate nešto novo. Obično čitam neku biografiju ili autobiografiju, neki interesantan tekst socijalne prirode, nešto što tera napred. Takođe, ujutru, između 5 i 6 sati najbolje je razmišljati o sebi i onome što vam se dešava. I tu je sve počelo. U tih 20 minuta jutarnjeg mozganja.

    Fotografija: pixabay

    Tolike godine sam bio politički analitičar i pisao za neke medije nekim ljudima za čije babe zdravlje? Niti sam ja imao nešto od toga, a čini mi se da se ništa promenilo nije. Istorija se ponavlja, a ljudi umesto da su pametniji, nekako su sve gluplji, zatucaniji u okviru neke svoje zone komfora koju ne bi napustili jer biti hrabar je retkost. No, nije ni to bitno za ovu priču. Jesam se trudio da nešto promenim i rekao bih da u suštini nisam promenio ništa u glavama onih koji su me čitali, a nije da me nisu čitali i politikanti zemlje seljaka. Oprostio sam se od „velikih“ i okrenuo „malima“. Poslednjih nekoliko tekstova bili su nekakva analiza stanja u kojem se nalazimo. Nije to za mene. Ne više. Dakle, svečano vas obaveštavam da više nisam politički analitičar, ako sam ikada i bio. Šta sam sada? Mislim da sam pisac.

    A zašto je ispalo ovako? Jednostavno ovaj svet je toliko „unakažen“ da ukazivati na sranja iz prošlosti, upirati prstom na gluposti, mračiti i zračiti nikako ne doprinosi isceljenju društva koje naseljava ovu žalosno malu planetu u tako velikom i lepom univerzumu. I ne samo to. Desilo se još nešto za mene jako važno. Smrt! Još 1985. godine jedan desetogodišnjak ugledao je lika sa pištoljem u ruci. Bio je u crvenoj košulji i crnom sakou, opkoljen živim mrtvacima. Dylan Dog postao je moj heroj, omiljeni strip junak, najbolji i najjači borac protiv čudovišta. Negde krajem prošle godine krenuo je da izlazi serijal „Meteor“. Interesantan rasplet priče o Dylanu Dogu. Krajem ove godine zemlju će pogoditi meteor i desiće se nešto što niko od nas obožavatelja lika i dela detektiva nemogućeg nije očekivao. I zašto je ovo bitno? Pa, ukoliko mi se ništa ne desi u narednih šest meseci, biću jedan od onih koji je doživeo „apokalipsu“ i izdanje „Dylan Dog 666“. A to nije nešto tako nebitno, bar ne za mene. Ubrajam se u one koji su doživeli da ABBA objavi svoj prvi album „Voyage“ nakon 40 godina. Takođe sam dočekao da nakon 40 godina karijere i 20 godina od poslednjeg albuma Soft Cell objavi svoj novi album „Happiness Not Included“. Tu su i Tears for Fears koji su posle 18 godina objavili „savršenstvo“, The Tipping Point. To su sve za mene, pored gomile dešavanja, jako važni i jaki događaji. Znate, mnogi obožavatelji ABBA-e su napustili ovu planetu ubeđeni da se bend nikada više neće sastati, a kamoli snimiti novi album. Mnogi nisu sanjali da će Pet Shop Boys i Soft Cell snimiti duet. I ko je mogao da pomisli da će Dylan Dog ostati bez Groucha?

    Fotografija: pixabay

    Zašto je ovo što sam napisao bitno? Nije bitno. Bitno je da znate da je život kratak i da vas na sahranu neće pratiti kamion za selidbe. Bitno je da ne gubite vreme, odnosno život, na trivijalne stvari. Bitno je da svaki dan učinite nezaboravnim radeći ono što volite bar sat vremena dnevno. Nije važno da li će to biti čitanje stripa, slušanje omiljenog albuma ili gledanje neke serije, šta god to bilo, uživajte u onome što vas čini srećnim. Luksuz nisu „kamioni i avioni“. I bogati plaču. Luksuz je ispijanje kafe uz divnu muziku ili interesantnu knjigu. Luksuz je čaj u prirodi (iz termosa) sa nekim ko vas voli i koga volite. Luksuz je igranje uz omiljenu pesmu. Luksuz je zagrljaj. Luksuz je igranje po kiši. Luksuz je kupati se go u jezeru. Luksuz je zaigrati na ulici. Luksuz je vikati u prirodi. Luksuz je smejati se vicu koji ste čuli, sami za sebe. Priuštite sebi besplatne stvari i budite srećni što ste ovde, sada. Živite život. Danas je tu. Sutra možda ne bude. I znajte jedno, nije teško biti ono što jeste, bez bukagija svakodnevice. Budite hrabri da budete ono što jeste. Eto, ja ću od danas biti pisac jer mislim da mogu to da budem. I da budem iskren, ne zanima me šta vi mislite o toj mojoj ideji.

    Željko Pavićević (IN Medija)

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije KOLUMNA

    Porez na pse ili porez na sopstvenu glupost?

    U moru svakodnevnih gluposti koje nam se serviraju, u poplavi bahatosti i suludih ideja, najnovija predložena idiotarija i namera da se ona sprovede u delo ne može, a da ne izazove ozbiljne […]

    Kurirska služba

    Evo već je šesti dan kako distribuiram svoju treću napisanu knjigu. U svemu tome neizostavan, bitan faktor je i kurirska služba. Kad god tu službu spomenem ne mogu to da činim bez emocija. […]