Da li smo, kao društvo, u krizi morala?

Postalo je moderno biti hladan, egoističan.

Narcizam se pothranjuje kod dece, pa izrastaju u odrasle koji ozbiljne prevare i laži definišu kao snalažljivost.
A uspeh priznaju samo onima koji brzo i lako stiču novac.

Način nije bitan.
Trud nije bitan.
Poštenje i čestitost postaju predmet ismejavanja.

Svi smo, ipak, samo ljudi. Nismo savršeni i u redu je ako se tu i tamo koristimo nekim “belim lažima”, ali zar ne treba da težimo ka onim pravim vrednostima?

Sa moralnim vrednostima se ne rađamo, formiramo ih u toku procesa odrastanja.
Dete od roditelja i drugih značajnih osoba uči šta je u redu, a šta nije.
U tom procesu formira se struktura ličnosti koja se u psihologiji naziva Superego.

Superego je zadužen za kontrolu ponašanja i značajan je za društvenoprihvatljivo funkcionisanje. Superego je odlika ljudi kao razumnih bića i po tome se, između ostalog, razlikujemo od životinja – u smislu da možemo da kontrolišemo svoje nagone i ponašanja.

Ako je dete vaspitavano suviše popustljivo, bez jasnih zabrana na određene oblike ponašanja, vrlo je verovatno da ni u odraslom dobu neće biti u stanju da odloži svoje želje i potrebe, biće sklon/sklona impulsivnim reakcijama, imaće problem u prihvatanju autoriteta itd.

Sa druge strane, ako je dete vaspitavano suviše strogo i disciplinovano, bez pokazivanja ljubavi, kao odrasla osoba imaće rigidan Superego, odnosno, prenaglašenu moralnost, osećanje krivice i kajanja kada za to uopšte ne postoje objektivni razlozi, te strah od autoriteta.

Optimalan Superego, „zlatna sredina“ , omogućava osobi da svoje želje i potrebe uskladi sa moralnim standardima, da zadrži saosećajnost i obzirnost u odnosu prema drugim ljudima, a istovremeno da štiti svoje granice, poštuje i voli sebe.