Dan posle možda jednom dođe

 I kako to obično bude, svi su šokirani, iznenađeni i u čudu. Vlast kazuje kako je očekivala pobedu i nikada u nju sumnjala nije. Opozicija kako je moralni pobednik, kako je prekinula strah i ćutanje, pobedila. Pobednici slave. Gubitnici isto nešto slave. Sve u svemu, veselo. Ipak, izostaje elementarno poštovanje i fino ophođenje sa obe strane. Vlasti nedostaje da prizna da je bilo nepravilnosti i „niskih udaraca“, a opoziciji da prizna da je izgubila izbore u uslovima na koje je pristala i koji se nisu izmenili od onda kada su ih bojkotovali. Kako bilo, građani su pokazali da imaju razumevanje za „dužnost“, da su u „trendu“ i da im nikada nije bilo dosta.

            Tog hladnog jutra, u nedelju, kada sam došao na biračko mesto da obavim svoju građansku dužnost koju nisam obavljao poslednja tri izborna ciklusa, a jedva sam se naterao da je i sada obavim, dobro se nisam šlogirao. Zaprepastio me prizor koji sam zatekao. Dugačak red ispred biračkog mesta, i ne samo mog, izgledao je poput onog iz 90ih kada se čekalo za hleb, ulje i mleko. Pomislio sam, gledajući ona lica, da smo stara, veoma stara nacija. Pojedini „glasači“ nisu mogli da stoje koliko su bili stari i iznemogli. Sa slušalicama u ušima, uz zvuke Yeke Yeke od Mory Kante, čekao sam da zaokružim brojeve na glasačkim listićima ne tako veselih boja. Bila je to neka otužna atmosfera. Sreća da sam imao muziku uz sebe. Mislim da nije bilo tako, da nije bilo muzike, okrenuo bih se i otišao prepuštajući svoju sudbinu izboru starijih, znatno starijih sugrađana. Da sam kojim slučajem to uradio, ne bih sada ovo pisao, ne bih imao pravo da se budim, kritikujem, hvalim, kudim. Ne bih imao obraza da iznesem svoj stav o „zaraćenim stranama“. Ovako, sebi dajem pravo da ih „opletem“ kad mi se hoće i kada zasluže, naravno.

            Sve čemu sam se nadao i što sam očekivao od ovih izbora se desilo. Predsednik je pokazao da ima veoma disciplinovano biračko telo. Opozicija je pokazala da je nedorasla zadatku kojeg se prihvatila. Građani su pokazali da im nikada nije bilo dosta onoga što im se decenijama dešavalo, da su većinski ljubitelji diktature, kulta ličnosti, obožavatelji lika i dela vođe, ko god on bio. Od Tita do Aleksandra, narod je uvek glasao za pobednike ili one koji „obećavaju“. Ne mogu da kažem da smo glup narod. Ne mogu da kažem ni da smo prost narod. Ne mogu da kažem da smo izgubljeni u prostoru i vremenu. Ne mogu da kažem da smo drugačiji od naroda drugih država. Nismo. Uzimajući u obzir sistem obrazovanja, demografski racio i medijsku mašineriju, mi se ponašamo poput svih drugih naroda na planeti. Gutamo ono što nam se plasira, bez razmišljanja, analize, procene. Prosto, uzimamo stvari zdravo za gotovo. Većina, naravno.

            Jednom sam prilikom, sedeći sa društvom u nekom kafiću, kazao kako će predsednik „razvaliti“ na izborima. Nisu mi verovali oni koji su bili tu, u mom okruženju. Pričali su priče. Prepričavali su ono što su čuli od svojih „vođa“, verujući da će ovoga puta biti drugačije, da će opozicija pobediti…bar u Beogradu. Isključio sam se u jednom trenutku. Pomislio sam na vreme iza nas, dane kada smo pritisnuti sankcijama i ratom u okruženju, rušili režim Slobodana Miloševića. Pomislio sam koliko je energije, snage i strpljenja trebalo za taj poduhvat. Pomislio sam na pobedu, na atentat, na pomirenje. Setio sam se razloga zbog kojeg sam se povukao iz politike, iz medija, iz društveno-političkog života. Setio sam se razloga zbog kojih nisam glasao poslednjih nekoliko godina. Bio sam siguran da neću glasati ni ovoga puta. Nisam pratio kampanju. Nisam učestvovao u beskonačnim debatama koje nisu imale zaključak, svrhu, cilj. Nisam želeo da verujem teoriji da ratna situacija, nemiri i sukobi, jačaju „desnicu“. Ipak sam glasao. Jesam li se pokajao? Je li vredelo truda? Iskreno, nije bitno. Zaista nije bitno. Nikada i nije bilo bitno.

            Nekada sam verovao da menjajući vlast ima šanse da se promenimo kao narod. Davno sam prestao da verujem u to. Vlast je odraz onoga što smo mi. Da bismo promenili vlast, moramo da promenimo sebe. Negde sam pročitao kako većina ljudi kada izlazi iz svoje zone komfora, stimuliše „drevni mozak“. Kako povećavamo svoju stručnost i uticaj, on se zbog promena uplaši. Tada se javlja strah koji nudi bekstvo, borbu ili ukočenost. Sreća, vremenom nam se razvio čeoni režanj. On se suprotstavlja strahu drevnog, primitivnog mozga. Od nas zavisi ko će pobediti u tom ratu mozgova. Mnogi su, odustajući od rasta i razvoja, ostali na tom nivou i danas, drevnom, primitivnom nivou, najviše svojom krivicom, ali i krivicom onoga što im se plasira i čemu se ne mogu odupreti.

            Meni je svejedno ko je na tronu. Ne pogađaju me vlast i opozicija, njihovo ponašanje, već stanje duha naroda kojem pripadam. Voleo bih kada bi većina shvatila da je život previše kratak da bi stvari uzimali previše ozbiljno. Voleo bih kada bi većina shvatila da je svrha života rast, a ne stagnacija. Putevi, pruge, zgrade, mostovi, kamioni i avioni su ništa ukoliko pojedinac stagnira. Neprekidno teranje sebe da ostvarite više svojih potencijala je nešto čemu treba da težite. Praštajte. Na kraju života, ono što će biti najvažnije neće biti vlast ili opozicija, njihova dostignuća i porazi, kamioni i avioni, već ko ste postali kao ljudsko biće, šta ste proizveli i ostavili iza sebe, koliko ima ljudi kojima ste pomogli, koliko ste se smejali i igrali, koliko ste dobro živeli. I za sam kraj znajte da oni koji povređuju druge prećutno mrze sebe. Uzdignite se.

Željko Pavićević (IN Medija)