Beli čaršavi i kapilarni glasovi – šta možemo da naučimo od sicilijanskog otpora mafiji

Na jednom od zidova dominira natpis „Non siete più soli“ – „Niste više sami“, a pored njega poster kampanje „Liberazione in corso“ – „Oslobađanje u toku“.

Danas je to sedište udruženja Addiopizzo, jednog od simbola građanskog otpora mafiji na Siciliji.

Ali prostor u kojem smo sedeli ima i mračnu istoriju. Nekada je pripadao Tomazu „Mazinu“ Spadaru, jednom od značajnih ljudi Cosa Nostre i čoveku koji je bio povezan sa međunarodnim krijumčarskim lancima heroina.

Stojeći u toj prostoriji nedavno, kao deo grupe medijskih radnika iz Srbije, imao sam osećaj da nismo došli samo u posetu jednoj važnoj epizodi tuđe istorije.

Na neki način, došli smo pred ogledalo.

Dok su nam aktivisti Addiopizza govorili o tome kako je mafija decenijama gradila svoj uticaj nad sicilijanskim društvom, u glavi mi se sve više stvarala neprijatno poznata slika.

Ne zato što su Srbija i Sicilija iste, niti zato što se politička korupcija može jednostavno izjednačiti sa mafijom.

Već zato što su neki mehanizmi moći zastrašujuće slični: zavisnost, ćutanje, izolacija pojedinca i stvaranje osećaja da je bez pomoći moćnih struktura gotovo nemoguće ostvariti ono što bi trebalo da bude normalno građansko pravo.

„Pizzo“ u belim rukavicama

Suština mafijaške kontrole bila je, između ostalog, sadržana u jednoj reči – pizzo, reket.

Trgovac ili preduzetnik koji je želeo da radi znao je da od njega može biti traženo plaćanje za „zaštitu“. Ko bi odbio, rizikovao je napad, uništenje imovine ili mnogo ozbiljnije posledice.

Srbija, naravno, nije Sicilija iz vremena kada je Cosa Nostra otvoreno kontrolisala čitave delove društva. Ali upravo zato poređenje može biti korisno ako ga ne shvatimo bukvalno.

Ovde se pritisak na privrednike ne mora pojaviti u obliku čoveka u crnom odelu koji dolazi po kovertu.

Može se pojaviti kroz zavisnost od javnih poslova, lokalnih tendera, dozvola, političkih veza ili pristupa institucijama. Može se pojaviti i kao strah od posledica ukoliko se neko zameri politički moćnijima.

Kada privrednik počne da veruje da njegov posao više zavisi od političke pripadnosti i odnosa sa lokalnim centrima moći nego od kvaliteta onoga što radi, slobodno tržište prestaje da bude zaista slobodno.

To je tačka u kojoj pizzo, makar bez pištolja i bez koverte na stolu, počinje da dobija drugačiji oblik.

Zavisnost je moćnija od nasilja

Cosa Nostra nije opstajala samo zahvaljujući nasilju.

Njena snaga bila je i u tome što je ljudima nudila ono što država nije uspevala da im obezbedi – posao, zaštitu, vezu, intervenciju, rešavanje problema.

Tako nastaje zavisnost.

Ako građanin ne veruje da svoja prava može da ostvari kroz institucije, tražiće nekoga ko može da mu „završi posao“. Kada mu taj posao bude završen, pomoć prestaje da bude pravo, a postaje dug.

Dug se kasnije vraća uslugom, ćutanjem ili lojalnošću.

Ne treba mnogo mašte da se shvati koliko je takav mehanizam opasan u demokratskom društvu.

Kada posao zavisi od partijske preporuke, kada se do javne usluge dolazi preko veze, kada građanin smatra da bez političke zaštite ne može da reši problem sa institucijom, tada se stvara upravo ono čega bi uređena država trebalo da oslobodi građane – zavisnost od nečije dobre volje.

 

Teatro Massimo između „Kuma“ i stvarnog Palerma

Jednog dana našli smo se ispred Teatro Massimo, monumentalne zgrade opere u Palermu.

Ako ste gledali „Kuma III“, teško je da ćete to mesto videti samo kao zgradu.

Na njegovim stepenicama snimana je jedna od najpoznatijih scena filma. Dok publika izlazi sa izvođenja „Kavalerije rustikane“, atentator puca na Majkla Korleonea, ali metak pogađa njegovu ćerku Meri. Ona umire na očevim rukama.

Stajati na tim stepenicama znači, makar na trenutak, gledati Palermo kroz filmsku sliku koju su milioni ljudi širom sveta decenijama nosili u glavi.

Ali iz Addiopizza su nam rekli da im je upravo to pomalo poražavajuće.

Ljudi dolaze, fotografišu stepenice i govore o „Kumu“.

A mnogo manje ljudi zna istoriju samog objekta i njegov kulturni značaj.

Žele da Teatro Massimo ponovo bude prepoznat pre svega kao ono što jeste – jedan od simbola kulture Palerma pa i čitave Italije.

Za njih to nije samo pitanje turizma ili kulturnog marketinga.

Kultura je deo borbe za društvo.

Iz Addiopizza su nam govorili o tome kako se mafija nije plašila samo policije, sudova i zatvora. Plašila se i svega što ljude povezuje, obrazuje i daje im mogućnost da zamišljaju drugačiji život.

Tu mi se nametnula još jedna paralela sa Srbijom.

Ne zato što je svaka politička struktura mafijaška, niti zato što se različiti sistemi mogu jednostavno izjednačiti.

Već zato što je teško imati slobodno društvo bez slobodne kulture, obrazovanja, medija i prostora u kojem ljudi mogu da se sastaju, razgovaraju i organizuju.

Kada se kultura potiskuje na marginu, kada se nezavisni mediji posmatraju kao neprijatelji, kada se građanska inicijativa proglašava stranim agentom, sužava se i prostor u kojem ljudi mogu slobodno da misle i povezuju se.

A ljudi koji žele kontrolu nad društvom, bez obzira na to o kojem sistemu govorimo, imaju jedan zajednički problem: slobodno povezivanje građana.

Najveće oružje je usamljenost

Tokom boravka u Palermu razgovarali smo i sa Robertom Kotoneom, vlasnikom picerije.

Njegov lokal jedan je od onih koji su se priključili mreži „Pago chi non paga“, kampanji Addiopizza koja povezuje građane i preduzetnike spremne da odbiju mafijaški reket.

Poruka je jednostavna: potrošači podržavaju one koji ne plaćaju pizzo.

Na taj način borba protiv mafije prestaje da bude problem pojedinca.

I upravo je to jedna od najvažnijih lekcija koju sam poneo iz Palerma.

Mafiji je odgovaralo da svaki preduzetnik bude sam.

Sam pred iznuđivačem. Sam pred strahom. Sam pred posledicama eventualnog odbijanja.

Kada bi neko progovorio, rizikovao je da ostane bez podrške okoline.

Addiopizzo je pokušao da promeni upravo tu jednačinu.

Ako je napadnut jedan, iza njega ne stoji samo njegova porodica ili nekoliko prijatelja. Iza njega može stati mreža građana, drugih preduzetnika i samih potrošača.

Usamljenost više nije pravilo.

Isti problem danas prepoznajem i kod ljudi koji u Srbiji pokušavaju da ukažu na korupciju, zloupotrebe ili pritiske – od uzbunjivača i građanskih aktivista do lokalnih novinara.

Kada neko podigne glas, najefikasniji način da se obeshrabri često nije direktna zabrana.

Dovoljno je da mu se pokaže da je sam.

Beli čaršavi

Ako postoji simbol koji najbolje pokazuje kako se strah može pretvoriti u građanski otpor, onda su to beli čaršavi Palerma.

Nakon ubistva Đovanija Falkonea u atentatu kod Kapačija 23. maja 1992. godine, a potom i ubistva Paola Borselina, Sicilija je doživela jedan od najvažnijih trenutaka svog antimafijaškog buđenja.

Građani su počeli da izlaze iz svojih kuća i pokazuju da odbijaju ćutanje.

Na balkonima i prozorima pojavili su se beli čaršavi.

Jednostavan simbol, ali snažna poruka: više nećemo da ćutimo.

U muzeju MuST23 u Kapačiju, kroz multimedijalno iskustvo, taj trenutak građanskog buđenja danas se može gotovo fizički doživeti.

I dok gledate slike tadašnjeg Palerma, teško je ne pomisliti koliko je za promenu atmosfere ponekad potreban jednostavan čin.

Neko prvi izađe.

Neko prvi progovori.

Neko prvi okači beli čaršav.

A onda shvati da nije sam.

 Od Sicilije do naših ulica

 Ne mislim da Srbija treba da kopira Siciliju.

Naša istorija, institucije i problemi su drugačiji.

Ali iskustvo udruženja sa kojima smo razgovarali tokom studijske posete pokazalo mi je nešto što je mnogo šire od borbe protiv mafije: promena ne može da se završi promenom ljudi na vrhu.

Građani Srbije uskoro će imati priliku da na izborima odluče kome će dati svoje poverenje. Republička izborna komisija raspisala je vanredne parlamentarne izbore za 25. oktobar.

Za mnoge će to biti pitanje političke promene. Neki će na izbore izaći sa idejom da glasaju protiv onoga što nazivaju „mafijom“, drugi će imati drugačije razloge i očekivanja.

Ali mnogo važnije pitanje dolazi dan posle.

Šta ćemo raditi ako se politički odnos snaga zaista promeni?

Jer nije dovoljno samo smeniti one koje smatramo odgovornima za stanje u kojem se zemlja nalazi.

Ako su institucije oslabljene, ako je poverenje građana u njih nisko i ako su mehanizmi kontrole i odgovornosti narušeni, onda posao tek počinje.

I Evropska komisija u svom ovogodišnjem izveštaju o vladavini prava upravo nezavisnost pravosuđa, borbu protiv korupcije, slobodu medija i sistem kontrola i ravnoteža navodi kao ključne oblasti za Srbiju.

Promena zato ne bi smela da znači samo dolazak novih ljudi na vlast.

Morala bi da znači i povratak građana njihovim gradovima, selima i ulicama.

Predugo smo probleme lokalne zajednice ostavljali nekome drugom.

Neko će rešiti divlju deponiju.

Neko će popraviti park.

Neko će se izboriti za vodovod.

Neko će proveriti kako se troši opštinski novac.

Neko će zaštititi školu.

Neko će pokrenuti kulturni program.

Neko će pitati zašto se neka odluka donosi.

A kada se dovoljno dugo sve to prepušta „nekome“, građanin polako prestaje da bude građanin i postaje korisnik sistema.

Sicilijanska iskustva koja smo upoznali pokazuju drugačiji model.

Ne čeka se uvek država.

Ljudi se udružuju.

Prave mreže.

Pokreću male projekte.

Podržavaju lokalne preduzetnike.

Mapiraju probleme i resurse svoje zajednice.

Koriste kulturu.

Koriste medije.

Koriste kreativnost.

I, što mi je možda najvažnije, razvijaju nešto što se često potcenjuje – lokalni patriotizam.

Ne patriotizam kao parola, zastava ili politički slogan.

Već osećaj da je moj grad moj prostor i da me se tiče šta se u njemu događa.

Da znam ko mi je komšija.

Da znam ko proizvodi hranu koju kupujem.

Da znam ko vodi lokalno udruženje.

Da znam ko pokušava da sačuva park.

Da znam ko istražuje lokalnu vlast.

Da znam kome mogu da se obratim kada institucija ne radi svoj posao.

Takva zajednica je mnogo teža za kontrolisanje.

Ne zato što je protiv nekoga, već zato što je dovoljno povezana da može sama da artikuliše svoje interese.

I možda je upravo to ono što bi trebalo da naučimo iz Palerma.

Ne kako da jednog dana pobedimo „mafiju“.

Već kako da dan posle političke promene ne dozvolimo da se ponovo napravi prostor za neku novu vrstu zavisnosti.

Niste više sami

Najvažnija poruka koju sam poneo iz sedišta Addiopizza nije bila o mafiji. Bila je o usamljenosti.

„Non siete più soli“ – niste više sami.

Ta rečenica na zidu dobija potpuno drugačije značenje kada je čujete u prostoru koji je nekada pripadao čoveku iz samog vrha mafijaškog sveta.

Jer promena nije nastala zato što je jedan hrabar čovek pobedio mafiju. Nastala je onda kada je dovoljno ljudi shvatilo da njihov strah više nije individualni problem i da se protiv njega mogu boriti zajedno.

To je možda i najvažnija lekcija koju iz Palerma možemo poneti kući. Ne treba čekati da neko drugi bude hrabar umesto nas. Ne treba čekati ni da se institucije same poprave. Ali ne treba ni verovati da pojedinac može sam.

Možda je prvi korak mnogo jednostavniji: pronaći druge, povezati se, podržati onoga ko je prvi progovorio i pokazati da više nismo sami.