Deca, čuvari vremena

Aleksandar Mijalković-Šaca poznati inđijski bibliotekar, novinar ali pre svega nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Jovan Popović“ svojim đacima ponudio je mogućnost da sačuvaju sadašnjost i da iz perspektive budućnosti (d)ožive trenutak prošlosti kroz „vremenske kapsule“.

Vremenska kapsula je zbir dečijih interesovanja spakovanih u kutiju koju otvaraju kroz određeno vreme i sreću se sa onim što su nekad bil. Letimičnim pregledom sadržaja mogu deca uporediti koliko su i u kom pravcu napredovali.

Ovaj vid sagledavanja sebe kao ličnosti postoji već gotovo deceniju u ovoj inđijskoj osnovnoj školi.

Šta je đačka vremenska kapsula?

– Pojam vremenske kapsule je isti i za decu i za odrasle. Možemo je zvati i “kutijom uspomena” (tako zvuči manje “medicinski” i “naučno”, mada ima veze sa mentalnim zdravljem is a istorijom i tehnologijom. Reč je o načinu da se igra i uspomenama i istorijom, sećanjima i predviđanjima. Može da bude samo u obliku papirnog spiska, može biti pismo sebi u budućnost, ili baš prave kutije, škrinje, paketi… koje sadrže neke simbolične predstave stvari koje volimo u određenom vremenu, ili koje su na nas ostavile utisak u određenom periodu života, odrastanja i sazrevanja.

Šta može biti sadržaj?

– Sve ono što nam znači, a može da opstane zaboravljena i “oročena” na duži vremenski period. Stoga nije preporučljivo stavljati bilo šta što je kvarljivo i propadljivo. Od fotografije, preko omiljene pesme, igračke, knjige, diska, pa do nekog predmeta koji za nas ima određeni značaj u godini ostavljanja. To može biti i kesica omiljenih bombona, ili omot od žvake, sveska iz nekog školskog predmeta, fidžet spiner, ili klik-klak… takve vrste zabave se lako promene već posle kratkog vremena. Sadržaj može da bude i virtuelan (postoje specijalizovani sajtovi na kojima možete da odredite datum “otvaranja” vaše “vremenske kapsule”) Evo primera jednog zamišljenog sadržaja vremenske kapsule sadašnjeg učenika 6. razreda, pohranjene tokom tzv. “nastave na daljinu”:

U kutiju ću staviti:

–           Zajedničku fotografiju sa društvom iz razreda šk. god. 2018-2019 (stavio bih iz petog razreda, ali nismo se mogli fotografisati ove školske godine.)

–           Sličice fudbalera (to je bilo popularno jedno vreme, dok se išlo na utakmice)

–           Klikere.

–           Kocke sa kojima se rado igram.

–           Roman “Doživljaji Toma Sojera”.

–           Neke pesme koje sam pisao za čas srpskog jezika.

–           Dnevnik koji sam pisao za vreme “nastave na daljinu”.

–           Fidžet spiner

–           Stari tablet, da se podsetim nekih fotografija.

–           Masku i rukavice kao podsetnik na vanredno stanje

Kako deca reaguju?

– Detetu koje ima deset godina, pet godina je polovina života. Nama, starijima, kako-kome, ali meni je, recimo, taj vremenski odsek desetina života. Moja godina, dakle, traje mnogo kraće. Stoga ne čudi da se učenik u 5. i na kraju 8. razreda prilično razlikuju. Neki se postide, ali bez ljutnje, komentarišući uz smeh muziku koju su smatrali vrhunskom pre samo pet godina. Neke uhvati nostalgija, kao bake koje uzdišu nad starim foto-albumima. Ali, suštinski – svima je zanimljivo da vide sebe u prošlosti, bez doterivanja i ulepšavanja. U svakom slučaju – zabavno. Kada se pokuša pravljenje kutije uspomena sa učenicima koji završavaju osnovnu školu, onda je taj osećaj za igru prilično nizak. Svi se smatraju odraslima i zabrinutim za budućnost. Trebaće im taman distanca jedne vremenske mašine da ponovo odrastu u decu, da se tako figurativno izrazim.

Gde i koliko ona čeka da bude otvorena?

– Treba je staviti tamo gde ćemo na nju lako da zaboravimo, ali ne ni da je sakrijemo tako da na nju stvarno zaboravimo. Treba odoleti iskušenju da se “čačne” i “virne”. Prave vremenske kapsule se zakopavaju, ali ove školske mogu da stoje u nekom kutku, u podrumu, na vrhu ormana u biblioteci i da čekaju svoje vreme. Što se vremena tiče, sve je stvar dogovora. Kutija se može “zapečatiti” i na četrdeset godina, ali kako se u ovoj zemlji jedna godina života obično množi sa “psećih sedam”, ko zna kako bi se zemlja tada i zvala, a kamoli gde je kutija. Ako ne bi propala, bila bi bačena, a možda i poharana kao egipatska grobnica, bez obzira na malu materijalnu vrednost.

Odakle ideja za takvom vrstom čuvanja uspomena?

– Osnovni pokretač je igra. Nije to ništa neobično. Nastavnici srpskog su odvajkada davali i daju teme kao što su “Zamišljam susret generacije za dvadeset godina”, “Moja prva sećanja”, ili “Promenio/la sam se”. Ovo je samo materijalizacija jedne stare ljudske potrebe da mašta o budućnosti i seća se prošlosti. Da, ima i jedna divna scena iz filma “Čudesna sudbina Amelije Pulen” kada glavna junakinja iza pločice u kupatilu pronađe limenu kutiju sa “blagom” jednog dečaka koji je tu stanovao pre mnogo godina. Njegove suze i radost po otvaranju kutije, u sredovečnom dobu, dovoljan su razlog da sebi priuštimo takva zadovoljstva.

Šta sadržaj kapsule pokazuje đacima kada je otvore? Da su nadogradili ono što su bili, da su promenili interesovanja, ili ostali isti?

– Kako kome. Zamišljam kako bih se osećao da sad vidim svoju plejlistu iz petog razreda. Sa ponosom ističem da bi tu bili i “Madness” i Džoni Keš, ali i neki “guilty pleasure” poput “Bee Gees”, ili Zdravka Čolića. Što se dece tiče, ona su svesna da se, već po izgledu svojih soba, menjaju i odrastaju. Ne verujem da je iko ostao isti u tim godinama. Ako kaže da jeste, voleo bih i neke materijalne dokaze, makar u vidu školske sveske. A nema razloga da se stidimo prošlosti i odrastanja. To je mera naše budućnosti i zrelosti.

Verica Marinčić