Do Čortanovačke šume vozom, magija koja je prestala

Da je 2018. godina ili decenijama pre, danas bi sa železničke stanice u Inđiji reke ljudi kretale put Čortanovačke šume na „prvomajski uranak“, ali nije. Svoj tradicionalni odlazak u Čortanovce vozom, nakon skoro 140 godina inđinčani mogu da zaborave. A „autom kroz šumu, grehota“ napisao je 1996. godine Veljko Vedža Grujić. Međutim, jedino je „grehom“ moguće danas stići do Čortanovačke šume.

Reke automobila kretale su se juče i danas, put Nacionalnog parka Fruška Gora. Inđinčani vole svoj deo brdovitog Srema i rado mu dolaze. Retki su oni koji nikada nisu doživeli draž uživanja u Čortanovačkoj šumi ili plaži. Na tu stranu, nekada ne tako davno, obično se išlo vozom. Pretežno mladi, nasmejani ljudi sa rancima na leđima čekali bi voz koji bi ih za 15 minuta vožnje, prebacio iz Inđije do gotovo netaknute prirode Čortanovačke šume i Dunavske obale. Puni vagoni raspoloženih ljudi, ispraznili bi se na stanici Čortanovci Dunav, uzanim putem sa stanice, sa nagibom kretali bi se ka plaži, Kozarici ili u srce šume. Razapeti šatori, miris roštilja, muzika i graja sastavni su deo tradicionalnog prvomajskog uranka u Čortanovcima. Tako je bilo do skoro, od 2018. godine u šumu se moglo doći isključivo automobilom.

Železnička stanica Čortanovci Dunav svečano je puštena je „u rad“ 3. maja 1885 godine, dve godine nakon puštanja u rad pruge 21. novembra 1883 godine. Od tada do 2018. godine, Čortanovci su imali dve železničke stanice, koje su nakon rekonstrukcije pruge od Beograda ka Novom Sadu, ukinute.

Polovinom 20 veka, kako je pisao Vedža u svojoj knjizi „Troskok u vis“, inđinčani su u Čortanovce odlazili najčešće nedeljom, pre podne i to vozom u 9:20.

– Ako bi neko prvi put gledao ovu gomilu i voz, koji je već popunjen dolazio u stanicu, pomislio bi da se neće svi i ukrcati u voz. Grdno bi se prevario. Uvek su svi ušli a u Beški je bilo mesta za još putnika. – opisivao je Vedža važnost železnice.

Opisivao je Vedža obe čortanovačke železničke stanice i navike putnika, opisivao je i čortanovački tunel preko koga ili kroz koji su nekada mladi dolazili peške iz stanice Čortanovci do stanice Čortanovci Dunav, nazivao je to ispitom hrabrosti. Oni manje hrabri išli su vozom do stanice Dunav.

-Odmah po izlasku iz tunela voz se zaustavljao na stajalištu Čortanovci Dunav. Neveliki plato koji je tokom dana pust, preplavilo bi mnoštvo ljudi. Inđinčani hrle svome svetilištu. Sve drugo tog časa prestaje da postoji. – objašnjavao je on.

Pripovedao je Vedža o ljubavima i ludostima koje su tada pravili mladi, o važnosti prirode, šume i najlepšeg dela toka Dunava. Čortanovačkoj plaži i peščanom sprudu.

I stvarno, sva ta magija Čortanovačke šume bila je dostupna svima u svako doba godine a onda je magija nestala, od tradicije odlaska na izlete vozom ostala su sećanja.

IN Medija

Saznaj više detalja: