Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Bosna, proleće 1993. godine“
Ja sam foto-reporter. Nisam ni analitičar, ni istoričar. Odem na teren, fotografišem ono što vidim i zapišem ono što čujem. Neki ljudi imaju primedbe na moje svedočenje smatrajući da nije bio u pitanju „humani odnos prema civilima i vojnicima“ suprotne strane u sukobu, već da se radi o dogovoru izmedju vojske RS-a i HVO o […]
Ja sam foto-reporter. Nisam ni analitičar, ni istoričar. Odem na teren, fotografišem ono što vidim i zapišem ono što čujem. Neki ljudi imaju primedbe na moje svedočenje smatrajući da nije bio u pitanju „humani odnos prema civilima i vojnicima“ suprotne strane u sukobu, već da se radi o dogovoru izmedju vojske RS-a i HVO o zajednickoj agresiji i medjusobnom pomaganju protiv Armije BiH i drzave BiH. Možda. Ne znam. Nisam bio prisutan tom dogovaranju pa nisam mogao to da snimim ili pišem o tome.
Na ovom mestu ja objavljujem samo ono što sam lično snimio i doživeo. Na Vlašiću sam sreo mnogo Hrvata iz Bosne koji su se zahvaljivali srpskim domaćinima što su ih primili, donosili hranu i lekove. Sve sam to fotografisao i zapisao. Nemojte od mene očekivati da pišem ono što nisam video svojim očima. To ostavljam onima koji se time bave.
Početkom juna 1993. godine jake snage “Armije BIH” pod komandom Alije Izetbegovića žestoko su napale teritoriju oko Travnika i okolnih mesta. Mnoga sela bila su spaljena, a stanovnici pobijeni.
Više od hiljadu Hrvata, kako civila, tako i vojnika, spas je potražio na teritoriji koju su kontrolisali Srbi. Vojska Republike Srpske civile sa njihovim porodicama prebacila je sa Vlašića u Hrvatsku, a pripadnike HVO i manji broj civila smestila privremeno u jedno odjeljenje nekadašnje stočarske farme Manjača koja je do kraja 1992. godine služila kao logor. Među njima bilo je i nekoliko Srba koji su pobegli iz svojih domova zajedno sa hrvatskim stanovništvom i borcima HVO. Da bih snimio ovu fotografiju morao sam da se, po mom običaju, popnem skoro do krova.
Samo što sam parkirao moj stari Yugo pored puta i krenuo ka grupi boraca Vojske Republike Srpske, naleteo je ovaj kamion natovaren, ne, bolje je reći pretovaren svim i svačim. Ono što sam mogao da vidim sa ove strane bio je jedan kauč, dve fotelje, dva izvaljena štoka, tepisi, puno raznih torbi, kanti, tabure, stočić, mnogo ogrevnog drveta, četiri ili pet žena i jedan čovek. I to sve samo sa jedne strane koju sam mogao da vidim. Ko zna čega je sve još bilo sa druge strane. Kamion je projurio poskakujući prašnjavim džombavim putem na nekoliko centimetara od mog auta. Imao sam utisak da će svakog trenutka nešto ili neko da ispadne sa njega.
Inače, ovaj moj Yugo verno me služio sve vreme rata. Skoro se uopšte nije kvario, izuzev što se jednog zimskog jutra zaledio rezervoar pošto je benzin koji sam kupio od nekih švercera pored puta izgleda imao više vode nego benzina.
Moj svakodnevni plan snimanja ratnih dejstava izgledao je otprilike ovako: Polazio sam na put još pre izlaska sunca i ulazio u Bosnu preko nekog od prohodnih mostova na Drini. Nikada nisam baš bio siguran preko kog mosta će biti dozvoljen ulaz. Posle Zvornika prolazio sam kroz nekoliko neosvetljenih tunela gde nisam mogao brzo da vozim pošto je drum u njima bio prepun rupčaga. Ne znam zašto, ali dok sam lagano prolazio kroz njih, imao sam stalno neki osećaj kao da će neko iskočiti iz mraka i zapucati.
Snimao sam preko celog dana i sa prvim sumrakom kretao ka Srbiji. Kada sam putovao sam, a to je najčešće bio slučaj, vozio sam najbrže što sam mogao iako je put bio pun oštrih krivina. Ponašao sam se kao one devojčice koje se kasno noću vraćaju kući trčeći, valjda da ih neko nepoznat ne bi zaustavio i naškodio im. Jednom prilikom sam uleteo u oštru krivinu suviše brzo i jedva sam uspeo da zaustavim auto na šljunku pored puta.
Bio sam toliko besan da sam počeo da vičem iz sve snage na samog sebe: “Budalo, kretenu, idiote! Tebe neće ubiti neki odmetnuti ratnik. Ubićeš se sam ovom ludom vožnjom.”
Sećam se da sam jedne noći vozio pored Konjević Polja. Preko table koja je označavala ime tog sela velikim slovima neko je napisao “Šešeljevo”. Sa leve strane puta gorelo je desetak kuća, čuli su se muški glasovi koji su, praćeni rafalnom paljbom, pevali neku pesmu. Dao sam gas do daske da što pre odem odatle.
Jednom prilikom putovali smo moj kolega Imre Szabó i ja pored Srebrenice. Neki ljudi u Bratuncu skrenuli su nam pažnju da su na tom putu pre nekoliko dana ljudi Nasera Orića izrešetali jedno vozilo usred dana, pobili sve članove porodice u autu i opljačkali njihovu imovinu. Dogodilo se da nam nestane goriva baš na tom mestu. Srećom, pošto su u SR Jugoslaviji u to vreme na snazi bile sankcije, u gepeku sam imao rezervnu kantu benzina. Možete zamisliti kako smo se osećali dok smo, osmatrajući šumu pored puta, sipali benzin u auto na mestu nedavnog zločina.
Dakle, po planu snimanja, vraćam se u Beograd, prespavam, a ujutru opet sedam u kola i vozim do aerodroma u Budimpešti da bi tamo pronašao nekog putnika koji je voljan da ponese moje filmove za Pariz i preda ih kuriru Game koji ga čaka na aerodromu Šarl de Gol. Sledi vožnja do Beograda i sutradan – novo putovanje u Bosnu i novo snimanje. I tako sve vreme rata.
Priprema pred polazak na smenu. Turobnu atmosferu nije uspeo da prikrije ni ovaj plavi zrak svetla koji je kroz prozor upao u objektiv.
Upravo su se vratili sa svoje smene. Umorni su, prljavi, preznojeni… Da li im je ranjen ili ubijen neki drug? Da li su oni nekog ubili?
POGLEDAJTE JOŠ:
Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović