• Voz koji izuzetno ne saobraća

    Kolumnista IN Medija Dragan Jurić o vozovima koji su nekad stajali u Čortanovcima i Beški.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Voz koji izuzetno ne saobraća

    Danas je Prvi maj. Oseća se pretpraznično raspoloženje. Užurbanost. Pripreme.

    Jer „praznik rada“ ove godine dobio je i „društvo“ u Vaskrsu, pa kad se to sve lepo spoji eto prelepih nedeljak dana za odmor i uživanciju.

    Ljudi, po navici, koriste priliku da napune baterije i negde malo otputuju… DA OTPUTUJU!

    E, u tome je poenta. Kad je ta reč u pitanju to me je odmah asociralo na jedan gorući problem koji se već mesecima razvlači i, po svoj prilici, neće nikad biti rešen u korist građana…

    Sticajem životnih okolnosti živeo sam u Beški dobrih četvrt stoleća. I tamo sam konstatovao činjenicu da i Beška, a i susedni Čortanovci gravitiraju ka železnici.

    Prvo, kada je zaposlenje u pitanju, jer mnogi su odvajkada radili na železnici, ali još više kada je prevoz u pitanju. Naime, oba ova mesta inđijske opštine su malčice skrajnuta od starog puta Subotica – Beograd i samim tim bili su prosto upućeni na železnički prevoz i svakodnevni odlazak na posao, mahom do Novog Sada. Niko nije bio odaniji korisnik usluga našeg državnog „giganta“ klackajući se svakodnevno u vagonima kakvi bi u svakoj iole ozbiljnijoj državi bili isečeni u staro gvožđe. Ali ljudi su tako naučili, pa i na kašnjenja, često i otkazivanja polazaka. O „miomirisima“ kakve smo mogli osetiti samo u kupeima vagona naše železnice, spram kojih su bojni otrovi iperit i luizit kao Chanel 5, da i ne govorim.

    Ali ništa to nije moglo da utiče na odanost žitelja ova dva mesta. I tako danima, mesecima, godinama…

    A onda stiže radosna vest! Gradi se brza pruga! Blago svima onima kojima su se godinama u onim starim ruskim krntijama kosti razdrmale, pa sad zveče k’o kastanjete!

    Za početak izmenjena je kompletna lokalna topografija. Porušene sve one kuće i objekti koji su stajali na trasi tog, kako nam je predstavljeno, čuda najsavremenije tehnologije. Jer sve što se u Srbiji događa spada u domen čuda… Kakav napredak! I sve to, je l’ te, zahvaljujući zna-se-kome…

    Ali siroti Čortanovčani i Beščani ni sanjali nisu da će baš oni biti žrtve tog neverovatnog savremenog napretka. Naime, sad ni jedni ni drugi nemaju železničku stanicu. Iliti stajalište. Imaju nešto između. Takoreći „something between“. Stanicu između ova dva mesta. To je, otprilike, kao da vodiš ljubav, al’ u pupak…

    I tako, ko god želi na voz, bilo iz Čortanovaca ili Beške, mora da prevali od 5 – 8km da bi došao u priliku da i dalje koristi usluge naše železnice za koju nam je lično predsednik republike objasnio da ni Japanci i Francuzi nemaju takvu i da, zbog zavisti, tamošnji direktori državnih železnica ozbiljno razmišljaju o suicidu…

    I sad svaki meštanin može da bira hoće li tu razdaljinu preći peške, biciklom ili kolima. Zima baš i nije za rekreaciju navedenu u prva dva primera, pa ispada da, hteo – ne hteo, moraš da kupiš kola da bi imao mogućnost da koristiš blagodeti prevoza u srpskoj železnici!? Ima li takvih primera igde u svetu?

    Najtužnija stvar je što se siroti meštani obraćaju za pomoć lokalnoj samoupravi. Opštini Inđija i predsedniku iste, gospodinu dugog imena, a kratkog prezimena. U nekoj uređenoj zemlji to bi bio neki normalan redosled poteza, ali u Srbiji to ne važi. Suviše je to civilizivano za nas.

    Čortanovčani su sa pravom ogorčeni, ali obraćanjem na adresu čoveka kratkog prezimena samo liče na jadne taoce, žrtve stokholmskog sindroma. Jer kako očekivati bilo kakvu pomoć od bilo koga ko je trenutno na vlasti gde je populizam i prazna frazeologija u borbi za opstanak na vlasti jedina aktivnost? Reprezentativan primer je i inđijska, kao i većina drugih opština u Srbiji…

    Da se razumemo, čak i kad bi hteli nešto da učine (a neće!) oni to i ne umeju! Ne znaju ljudi i nije im zameriti. Ni ja toliko toga ne znam ali se bar ne kurobecam da znam…

    A i taj narod… Zar ne može da sačeka samo da prođu još jedni izbori? Zar ne vide po 2cm novog asfalta po zabačenim inđijskim ulicama? I u nekim selima. Pljuc ovde, pljuc onde…

    Ljudi toliko toga dobrog čine, a vi spali na to da moljakate za tu neku železničku stanicu koju ste oduvek imali, ali više je nemate! Niti ćete je imati… Uostalom, zar se već niste navikli na to da toliko toga što ste nekad imali sada više nemate?

    Dragi Čortanovčani, zamolio bi vas ovaj deda nešto; ako već idete u inđijsku opštinu, pitajte ih je l’ im ostala neka tegla onog meda za potenciju? Makar u nekom skrivenom šteku u predsednikovom kabinetu. Pošteno ću platiti.

    I ako može, sa predsednikovim potpisom…

     

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Društvo

    InfinitUm program od septembra u Inđiji

    Od septembra u Inđiji počinje sa radom nov domaći program za decu koji se bavi intelektualnim, socijalnim i emotivnim razvojem […]