Dragoljub Zamurović: „Sećam se i vidim, vraćaju se devedesete – prvi deo“

Kroz istoriju, mnogim zemljama su uvođene sankcije. Evo nekoliko primera: Amerika je 1941. godine uvela stroge sankcije Japanu zbog okupacije Kine. To nije ni malo pokolebalo ekspazionistički Japan koji je u decenbru iste godine napao američku vojnu bazu Perl Harbur.

Džon Kenedi je 1962. godine uveo je Kubi sankcije koje su trajale šest decenija. Kubanci su mogli da biraju: da žive u krajnjoj bedi ili da beže u Ameriku. U vreme Obame obnavljaju se diplomatski odnosi dve zemlje, ali dolaskom Trampa, naknadno se uvode i dodatne sankcije ovom izmučenom narodu.

Iako se Ronald Regan tome protivio, Kongres je 1986. godine uveo sankcije Južnoj Africi zbog apartheja. Četiri godine kasnije Nelson Mandela pušten je iz zatvora i na pitanje novinara da li su sankcije tome pomogle odgovorio je kratko: “Da, svakako”.

Nakon što je rukovodstvo Republike Srpske odbilo da prihvati Vance-Owenov mirovni plan, Milošević im uvodi sankcije. Verovatno je bio inspirisan Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija koji je uveo sankcije SR Jugoslaviji 30. maja 1992. godine zbog optužbi za učešće u ratu u Bosni i Hercegovini.

Tokom tih sankcija u SR Jugoslaviji dolazi do velike ekonomske krize, hiperinflacije, drastičnog pada životnog standarda, nestašica životnih namirnica, lekova… Jedan lekar, moj dobar prijatelj, pričao mi je da je često bio u situaciji da mora da odluči koji pacijenti će umreti, a koji preživeti. Dešavalo se da ima samo dva katetera, a desetak pacijenata kojima je taj instrument neophodan za preživljavanje. Među pacijentima su bili ranjenici iz Bosne, starci, žene, deca… Kako odlučiti koga spasti, a koga pustiti da umre? Nije mogao da izdrži tu vrstu pritiska i odselio se iz zemlje.

Na ovim fotografijama snimio sam red ispred nemačkog konzulata u Beogradu i grupu bolesne dečice, kojima su često, zbog nedostatka lekova, jedina uteha bili ovi plemeniti ljudi koji su im pomagali da trenutno zaborave na nesreću koja ih je zadesila.

Gorivo …

Scene sa drumova i ulica u Saveznoj Republici Jugoslaviji tokom sankcija. Kilometarska kolona kamiona ispred pumpe “Zmaj”. Vozači čekaju eventualni dolazak goriva. U gradovima skoro na svakom ćošku prodaju se cigarete.

To je trenutak kada je država omogućila svojim podobnim “biznismenima” švercovanje benzina i cigareta na veliko i stvaranje prvobitne akumulacije kapitala. Tako su stvoreni današnji tajkuni.

Jahači apokalipse

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, zbog optužbi za učešće u ratu u Bosni i Hercegovini, uvodi sankcije našoj zemlji. Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 757 počinje potpuni međunarodni ekonomski embargo. Za ovu rezoluciju glasale su i oni koje smo smatrali “prijateljima”, kao što je to Rusija.

Sankcije, međutim, nisu pogodile one koji su bili odgovorni. Stradao je običan narod, sportisti, umetnici…

Na izborima te godine pobeđuje Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića čiji potparol je mlađani Ivica Dačić. Šešeljeva Srpska radikalna stranka osvaja drugo mesto i čovek koji je kasnije izjavio da je ponosan na svoje ratne zločine kaže: “To je početak kraja Ujedinjenih nacija”. Četiri jahača apokalipse, Milošević, Šešelj, Vučić i Dačić, i danas jašu.

Početak kraja

Devedesete godine prošlog veka obeležile su galopirajuća inflacija, neštašice osnovnih namirnica i goriva, redovi ispred banaka i opšta beda. Zemlju su potpuno uništili isti ovi koji je i danas urnišu: Socijalistička partija Srbije, koja je nastala iz Saveza komunista i Srpska radikalna stranka, čiji rukovodioci su osnovali Srpsku naprednu stranku. Kao što reče Đorđe Balašević: “Princip je isti, sve su ostalo nijanse”.

Postoji i jedna razlika: dok su nekada građani pljačkani enormnom inflacijom i štampanjem novčanica, danas se pljačka svakodnevnim poskupljenjima, ogromnim akcizama i nezamislivim zaduživanjima koja će naša deca i unuci teško moći da vrate.

Ja sam tih godina sva ta događanja snimao i slao slajdove agenciji “Gamma”. Novine i časopisi širom sveta bile su prepuni mojih fotografija, ali i fotografija mojih kolega. Jedna od najdražih mi je ova fotografija dece sa zmajem napravljenim od novčanica sa puno nula, koju je američki časopis “LIFE” objavio u svojoj rubrici „Velike fotografije“.

Naravno, bilo je i tada, kao i danas, nekih izuzetaka. Sećam se jednog starog profesora koji je odbio da iz Saveza komunista automatski pređe u SPS. Govorio je da on nije napustio Partiju, već je Partija napustila njega. Isto tako, danas u SNS-u nisu samo bivši radikali, već ima tu i nekadašnjih članova Demokratske stranke i mnoštvo članova DSS-a čiji opštinski odbori su najčešće čoporativno prelazili u SNS.

Jedan moj stari prijatelj, nekadašnji uzorni član Saveza komunista, a sadašnji ponosni odbornik SNS-a, pre nekoliko godina me pozvao telefonom da pita zašto mu se ne javljam. Odgovorio sam mu da ne stižem jer skoro svakog dana idem na proteste. Moj odgovor ga je jako začudio. Počeo je da mi objašnjava da je pre 2012. godine, dok su vladali “žuti”, država bila pred bankrotstvom, a da sada živimo u zlatnom dobu. Pitao sam ga kako je moguće da država koja je dugovala 14 milijardi evra bude pred bankrotstvom, a da je sada, kada je dug udvostručen – zlatno doba. U tom trenutku čuo sam da mu neko dobacuje: “Spusti slušalicu”. I on je upravo to uradio. Od tada se nismo čuli.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović