I Bora je pričao gluposti

Bio sam u šestom razredu kada je Bora pričao gluposti. Smejao sam se zajedno sa mojim tatom koji je u svojim kolima imao kasetu i preslušavao je. Znao sam da je pustim i kod kuće. „Rat je, nemaš šta da brineš, sigurno ćeš da pogineš!“. Kraj osamdesetih nagoveštavao je nešto čemu se nismo nadali. Nismo verovali da će doći vreme kada će brat udariti na brata, drug udariti na druga. Za manje od dve godine u zemlji koja je odisala mirom, zajedništvom i progresom, razbijen je san svakog deteta da će živeti život dostojan čoveka. Sve ono što je valjalo, uništili su. Sve što je bilo lepo, srušili su. Ubili su nam veru i nadu, napravili su nas na ništa. Ovih dana se to isto dešava jednoj drugoj zemlji. Zemlji koja se nalazi malo dalje od zemlje koja je bila primer, od zemlje koja je bila nadnacionalna država više naroda, od onoga što se nekada zvalo Jugoslavija.

Teško je biti nem pred haosom koji se javlja. Teško je, uz ogroman trud, ne prokomentarisati dešavanja u Ukrajini. Teško je ne prisetiti se ratova, razaranja i žrtava u vremenu iza nas. Teško je zaboraviti rasturanje jedne divne zemlje kakva je bila Jugoslavija. Nemoguće je zaboraviti bombardovanje jedne male zemlje oslabljene sankcijama pod režimom koji je učinio sve da ne sačuva šta se sačuvati može. Prisećati se toka istorije, onoga što ste videli, osetili, onoga čemu ste prisustvovali, u trenucima kada jedan drugi narod doživljava nešto slično, ako ne i mnogo gore je zaista bolno. Dupli bol i dupla tuga, nešto što će možda jednog dana prestati da boli, ali se zaboraviti neće. Ostaće upisano u knjigama, pričama, sećanjima onih koji su ih doživeli, ispričali, prepričali.

Raspad Jugoslavije, zemlje koja je bila primer ne samo u Evropi, već i u svetu, bio je nešto što niko naslutiti mogao nije. Mržnja, zloba, ostrašćenost zamenili su sreću u kojoj su živeli narodi Juge. Plamičak koji je tinjao decenijama negde, buknuo je u plamen paleći sve pred sobom. Čovek je zarad gluposti spreman da uništi sve pred sobom, uništi život. Našim političarima tog doba je išlo za rukom da unište i upropaste sve što su mogli. Ovima današnjim ne manjka ideja, ali nemaju snage i nemaju ljudi da raspale vatru ispod Balkanskog lonca. Nikome se više na ovim prostorima ne bije za ciljeve koji su unapred izgubljeni. Međutim, rat u Ukrajini pokrenuo je bujicu sećanja te ideju da bi se pregrupisavanjem moglo postići neostvareno. Još malo gluposti. Još malo patnje i bola kao da nam ih nije dosta.

Rat nije odgovor i nije rešenje. Uče nas tome od malih nogu. Balašević je pevao „samo da rata ne bude; ludila među ljudima“. Međutim, rat je nešto što je suprotno od mira i kao takvo uvek prisutno i često neizbežno. Rat, kao i sve drugo, ima svoje dobre i svoje loše strane. Kaže neko da „i u mraku katkad nikne divan cvet“. Invazija Rusije na Ukrajinu je još jedan potez sile kojom se započinje proces geopolitičkog pregrupisavanja i pozicioniranja i koji neminovno može biti veoma destruktivan. Posmatrajući njuške u foteljama država u svetu, sve se očekivati može, pa čak i ono najgore, ono što ni sanjali nismo, a u filmu smo gledali. Jedna druga sila je decenijama radila šta je htela i još uvek radi. Vodila je ratove širom sveta. Vijetnam, Avganistan, Sirija, Bosna i Hercegovina, Kosovo… Mešala se u unutrašnja pitanja suverenih država. Sa maljem u ruci komandovala slabijima šta i kako da radi. Branila svoje interese na Kubi, Bliskom Istoku… Nema gde nije gurnula svoju prljavu ruku. Propaganda u svrhu borbe za resurse igrala je ključnu ulogu. Glumci, pevači, pisci, umetnici bili su njeno oružje ništa manje ubojito od metaka i bombi. SAD zajedno sa saveznicima u NATO, polarizovale su svet praveći od njega septičku jamu.

Danas, jedna druga sila, štiteći svoje interese, zadaje udarac ništa drugačiji, ništa slabiji i ništa razorniji od onih udaraca koje je decenijama unazad zadavala ekipa okupljena u NATO, paktu koji je opstao. Rusija, ponižavana i ugnjetavana od pada Berlinskog zida do nas, oporavila se toliko da je smogla snage da kaže NE. Isto ono NE koje je SAD reklo Kubi kada je došlo do katastrofe u Zalivu svinja. Tadašnji sukob SAD sa Sovjetskim savezom se u tom trenutku, davne 1962 godine, zaoštrio, a svet se zbog Kubanske krize nalazio na rubu nuklearnog rata. Nešto slično se dešava danas.

Politika dvostrukih standarda, propaganda ratnih huškača, korišćenje malih zarad ostvarivanja ciljeva velikih, politika sankcija i zabrana ne mogu olakšati stanje u kojem se svet trenutno nalazi. Gasiti vatru benzinom je nemoguće. Sukob koji je započeo je rešiv, ali ponos to ne dozvoljava jer se u stolicama vlasti nalaze jajare, gnjide i kompleksaši. Njih su birali građani država koje ovakvi politikanti predstavljaju. I Hitlera su birali stanovnici Nemačke. Naravno da su platili cenu svog izbora. To je neminovno. Birati nije nešto što se treba shvatiti olako. Uskoro ćemo i mi birati i valjalo bi da imate na umu šta birate jer posledice vašeg izbora platićete baš vi kao što je platio narod Kube, narod Nemačke, narod Jugoslavije, narod Sirije, a ovih dana i narod Ukrajine. Ne biramo mistera i mis zemlje, već lice koje će sutra odlučivati o našoj sudbini. Putin i Zelenski su izabrani, a narod plaća cenu svog izbora. Tako je to, jebi ga. I Bora je pričao gluposti.

Željko Pavićević (IN Medija)