Jedan sasvim običan dan

Zaista mi je teško da pišem poslednjih nekoliko godina, bez obzira na to što sam svestan da ima onih koji će pročitati ono što sam napisao i eventualno promeniti percepciju. Opet, toliko je onih hipnotisanih bajkama sa TV programa režimskih medija, koji na neki banalan način ulepšavaju svet oko nas. U drugom ćošku su oni, kako sebe vole nazivati, nezavisni mediji, obično opozicionih ogranaka društva, koji zrače i mrače na isti način kao i „zavisni“, ali iz svog ugla. Nahvatati neku pozitivnu, lepu vest danas je pravo čudo, a još veće podeliti je sa nekim. Postali smo, većinskim delom, društvo sebičnih zombija usredsređeno na puko preživljavanje u nameri da izopače i unište sve oko sebe, kao da posle nas neće ostati niko. Potop.

Predsednik se ne skida sa malih ekrana. Vedri i oblači. Komentarisati njegove aktivnosti je postalo degutantno, uzaludno gubljenje reči i vremena. Ništa bolja situacija nije ni sa jalovom i bezidejnom opozicijom. Njihova (ne)aktivnost i razjedinjenost ubijaju i ono malo preostale nade da će ovde ikada biti bolje. Nastali redovnim erozijama unutar nekadašnjeg stožera demokratije Demokratske stranke, lideri velikog broja malih stranaka bore se neumorno, ali uzaludno, za svoje mesto pod suncem. Žalosno je, ali moram da prokomentarišem, da je opozicija u Srbiji postala ono čega sam se uvek bojao da će postati, nešto poput nekadašnje opozicije u susednoj Crnoj Gori. Nažalost, mi nemamo ni popa koji bi mogao da ih prosvetli i ujedini kako bi sklonili sa vlasti one koje smo, bar sam mislio da jesmo, sklonili petog oktobra.

Biti učesnik u svrgavanju loše vlasti nekada je bila čast. Danas je to postao posao. Opozicione stranke su postale nekakvi oblici d.o.o. preduzeća u kojim imamo stalno zaposlene sa jedne strane i one druge, idealiste, koji bez bilo kakve naknade rade za „gazde“. Mladi su „operisani“ od politike. Njih to ne dotiče. Dok su oni potpuno nezainteresovani, njihovi roditelji su sa druge strane potpuno istrošeni. Godine provedene duvajući u pištaljke, lupanjem u šerpe, u puštanju glasne muzike u vreme emitovanja Dnevnika 2 imale su rezultat koji je nažalost, zahvaljujući onom što danas pokušava da snima neki drugi film i njegovim „poltronima“, poništen. Stanje stvari na terenu ukazuje da do 5. oktobra nije ni došlo, kao da nije ni postojao. Žrtve su izgleda bile uzaludne. Danas mi je nekako podjednako žao i Zorana i Slobe. Nijedan se ne može posmatrati kao pobednik, a ima materijala da se vide kao gubitnici. SRS, SPS i JUL su ponovo na vlasti. Crveno-crna koalicija vlada neometano i bez preteranog stresa. Simuliraju demokratiju koja takva kakva je ne upada u oko glavešinama razvijenih međunarodnih zajednica. A i zašto bi im smetala? Možda im ovaj trulež na Zapadnom Balkanu i odgovara. Milo Đukanović, skoro pa neometano vlada 30 godina Crnom Gorom uz simulaciju demokratije. Zemlja koja nakon toliko godina još uvek nema razvijene institucije sistema i ekonomsku sigurnost je članica NATO i, kako je to navela odlazeća kancelarka Nemačke, jedini potencijalni kandidat za EU sa ovih prostora. Smešno, a?

Vučić, predsednik nečega što se zove Srbija, uzeo je, reklo bi se, najbolje od svojih prethodnika. Vlada zemljom kojoj su otuđili deo teritorije nad kojom nema nikakve ingerencije, koja je geopolitički nepozicionirana, oslonjena poput kakve babe na četiri oslonca Tadićeve političke zaostavštine, koja živi blagodeti tranzicionizma i stalnih društveno-socijalnih podela. U ovakvom sistemu, sa rasturenom i rasejanom opozicijom, on bi uz jedinstvo u svojim redovima, ukoliko ga očuva, mogao da vlada koliko i Đukanović u Crnoj Gori ili Dodik u Republici Srpskoj, a možda i duže. Kako to jadno zvuči. Lideri „srpskog sveta“ sličnih „programskih rešenja“ vladaju zemljama sličnih „hardverskih rešenja“. Bućkuriš balkanskog lonca teško da ne zaudara na obodima Evrope i ta spoznaja ne može a da ne smeta zdravorazumskom čeljadetu.

U ovako složenom i otvorenom sistemu opterećenom okolnostima koje vladaju unutar njega i oko njega je teško živeti i nadati se boljitku. Kažu kako je svako drugi bolji od ovog što sa svojim naprednjacima vlada delom zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Međutim, zar ekipa razjedinjenih nije nekada ujedinjena vladala Srbijom? Od onih koji unutar jedne stranke nisu mogli da nađu zajednički jezik, zar je moguće očekivati da se „sutra“ unutar neke velike koalicije dogovore oko budućnosti ove zemlje? Tokom 10 godina vladanja Srbijom, Vučić nije imao ozbiljne „bočne udarce“ poput onih kakve su svojevremeno Miloševiću zadavali Drašković, Đinđić i Pešićka. Realnost je takva da ono što nam se nudi kao alternativa Vučiću nije ni približno onome što je srušilo Miloševića.

Otpaci Demokratske stranke ne mogu biti alternativa crveno-crnoj koaliciji. To prosto nije normalno i kao takvo ne može doći na vlast jer zapravo, upravo su oni, nekadašnji visoki funkcioneri Demokratske stranke, ti koji su svojom nepromišljenošću i bahatošću najviše doprineli povratku „otpisanih“. Čak i spoznaja da su velikim delom nekadašnji „opozicionari“ iz redova Demokratske stranke danas visoki funkcioneri SNS ili bliski saradnici „okupatora“ ukazuje na ogavnost i destrukciju političkog života u Srbiji kao i na „kontaminirani humus“ koji se iz DS širio političkom scenom Srbije. Da li je realno za očekivati da će se u ovakvim okolnostima pojaviti kritična masa koja će dovesti do korenitih promena u Srbiji? Samo veliki sanjari mogu verovati u tako nešto. Realnost je, na našu žalost, surova i dok zaista ne spoznamo okolnosti u kojima živimo, nećemo se pomeriti izvan iluzije koju nam plasiraju dve „zaraćene“ strane.

A onda se setim one stare kako nisu oni krivi već kako smo mi… i onda ono malo preostale nade nestane u ambisu zvanom Jugoistočna Evropa.

Željko Pavićević