Koja je uloga neprijatnih emocija?

Od nastanka čoveka, pa do danas, emocije imaju svoju ulogu – da nas zaštite i pomognu nam da (pre)živimo.

Osete ili senzacije imamo stalno. Za razliku od njih, emocije se javljaju kada procenimo da nam je nešto važno.

Emocije se ne dele na pozitivne i negativne, nego na prijatne i neprijatne.

Dakle, neke emocije kao što su ljutnja, tuga i strah, nisu prijatne, ali jesu korisne i upravo zbog toga ne treba da ih potiskujemo, negiramo ili odbacujemo. Treba da ih prigrlimo i osvestimo činjenicu da one “rade za nas”. Priroda je uredila stvari na takav način da nam postojanje emocija, prijatnih i neprijatnih, olakšava život, ako naučimo da ih prepoznamo i ako ih prihvatimo.

Sreću i radost uglavnom svi prihvatamo i dozvoljavamo sebi da ih osećamo.

Međutim, uplašimo se kada osetimo tugu, ljutnju ili strah. Ponekad čak toliko katastrofično reagujemo na pojavu neprijatnih emocija da doživljavamo kao da ćemo se raspasti od tuge ili poludeti od straha.

Za čoveka koji je živio u plemenima, strah kao emocija bila je od suštinskog značaja da preživi. Na pojavu opasnosti aktivira se simpatički nervni sistem (ubrzano disanje, napetost mišića itd.), odnosno organizam se priprema za „bori se ili beži“ reakciju. Dakle, strah se javlja kada prepoznamo situacije u kojima smo ugroženi i u smislu zaštite bitan je i danas.

Ljutnja jeste neprijatna, ali predstavlja upozorenje da nešto treba menjati, kako ne bi eskalirala u bes. Prema tome, ljutnja je korisna i za nas, kao i za osobu na koju je upućena, i služi nam da ponovo uspostavimo granice ili reorganozujemo neke stvari u odnosu sa tom osobom.

Tuga, takođe, jeste neprijatna emocija, ali nije negativna, jer nam pomaže da prebolimo gubitak i nastavimo dalje.

Ukoliko sebi uopšte ne dozvoljavamo da osetimo određene emocije ili ako ih potiskujemo i ubeđujemo sebe „nije to ništa“, nećemo učiniti da emocije tek tako nestanu. Naprotiv, one nas psihosomatskim oboljenjima, depresijom i sl. podsećaju da su ipak tu.