Konstrakta?

Volim Eurosong. Uvek sam voleo muzičke festivale. MESAM i Beogradsko proleće nisam propuštao. Takmičenja u pevanju i svemu što pesma nosi uvek su me ispunjavala. Trudio sam se da prepoznam trendove koji su se nametali. Neki su bili prihvaćeni, neki odbijeni, ali muzika je uvek opstajala, a pesme živele. Naravno, ne sve i ne uvek onoliko dugo koliko se možda očekivalo. Neke pesme su prevazišle vek trajanja postajući istorija, večnost. Bilo je i onih koje mi se nisu dopale na prvo slušanje, a onda bih nakon više slušanja odlepio na njih, urezale bi mi se u glavu kroz komandu ˮponavljanjeˮ i tu ostajale jako, jako dugo. A nastupi? Oni su bili priča za sebe. Davali su tako snažno poruku, pojačavali pesmu do maksimuma. Širom otvorenih očiju bih posmatrao te performanse koji su me oduševljavali, obuzimali, prebacivali u neku drugu dimenziju.

Lagao bih vas ako bih rekao da mi se nastup Hurricane i njihova pesma Loco Loco nisu dopali. Devojke su bile fenomenalne. No, video sam gomile komentara koji su dolazili od raznoraznih umišljenih faca, evropejaca i pacifista, nekakve intelektualne elite, od onih što sve znaju i u sve se razumeju, nekakvog emancipovanog sveta, načitanih ljudi, onih što im nos para oblake, a kompleks cepa košulju, što imaju uzdahe da ispunjavaju pluća jednim udahom vazduha, od onih što im se šire nozdrve dok pričaju, a oči kolutaju kao da su utaknuti u struju, onih što im usta stoje nameštena na slovo O dok govore, a napućena su kada ćute. Volim komentare takvih likova jer od njihovih komentara imam bolju probavu i uvek se nekako lakše osećam. Volim ih jer znam da misle da su mnogo pametni, da mnogo znaju, da su popili svu pamet sveta dok im praziluk iz guzice viri. Volim i zato što vole da komentarišu sve i svakoga, a ponajmanje vide sebe, svoj odraz u ogledalcetu. Volim ih i zato što se nakon svakog svog komentara osećaju lošije, neispunjenije, ostrašćenije, tužnije. Volim ih i zato što su nesvesni koliko su nebitni, koliko smo svi manje-više nebitni. Volim ih i zato što iznoseći svoj obično nakaradni i potcenjivački stav misle da menjaju nešto oko sebe, u sebi, a u stvari u najboljem slučaju cupkaju u mestu. Obično nekoga unazade, izazovu osećaj gorčine sličnima sebi i pojačaju onaj osećaj gorčine. Volim ih i zato što su takvi, drugačiji od mene jer mi pokazuju kakav ne treba da budem.

Iskreno, o njima pisao ne bih da se nije podigao nivo negativne energije u etru pojavom i pobedom Konstrakte na nedavnom takmičenju koje ja volim nazvati Beovizija. Kakva erupcija gluposti i nerazumevanja je izbacila lavinu komentara od kojih mi je bilo neprijatno. Osećao sam se nekako tužno. Ne zbog Konstrakte, već zbog „komentatora“ koji su pohrlili da iznesu svoj stav odmah, u trenutku, ne znajući da će se samo nekoliko dana kasnije osećati poput pavijana u bambusovoj šumi. Običan svet je svojim ispljuvcima preplavio mreže. Snimale su se parodije i raznorazni snimci su kružili internetom kako bi potcenili i omalovažili nastup naše predstavnice na Eurosongu. I dok je broj pregleda na Youtube prelazio milione i milione, naši „komentatori“ su postajali sve tužniji spoznajući koliko su glupi ispali. Kao i sve što nas okružuje ovih dana, i Konstrakta je podelila stanovnike male zemlje seljaka na brdovitom poluostrvu kao da ih niko nije učio da su ukusi različiti i da o njima ne treba raspravljati.

A ja? Meni? Zemlja gruva u mom stanu. „Da bi nam“ bilo bolje moramo biti bolji, zar ne? Moj ukus je moj, samo moj i meni je divan. Volim što imam smisla za neke stvari. Volim što ima onih kojima se to što ja pišem i pričam dopada. Volim što sam okružen ljudima koji imaju svoj stav koji ne omalovažava i ne potcenjuje druge jer uvažavaju stav drugih kao što očekuju da neko uvaži njihov stav bez očekivanja da bude dopadljiv ili ne. Svi mi grešimo, ponekad. Možda meni nije trebala prozivka „komentatora“ gore opisanih, ali eto, desilo se. Desilo se baš kao što se desilo da se oduševim Konstraktinom pesmom. Ne odmah, naravno, jer prvo slušanje je bilo iznenađenje prepuno informacija od reči, preko muzike do samog nastupa. Bio sam u šoku u prvom trenutku. Pozitivnom, naravno, jer je sve bilo drugačije, prefinjeno, tajnovito. No, kako je vreme prolazilo, pesma je postajala nešto što me hipnotisalo. Jedan dan sam nekoliko sati slušao pesmu neprestano. Onda sam u narednim danima gledao komentare stranaca na Youtube, čitao revije, pratio liste, čitao komentare po medijima u zemlji i inostranstvu. Baš tako, informisao sam se sa svih strana i gradio svoj stav, učvršćivao ga. Nema potrebe pisati o pesmi, o Konstrakti, o emocijama, osećaju, utisku. Suvišno bi bilo. Ukratko…

In corpore sano je sjajna pesma. Konstraktin nastup je očaravajući. Moj ukus je samo moj i o njemu nećemo raspravljati. Svoj podelite sa nekim i nemojte raspravljati. Poslušajte šta drugi misle, čujte njihov „ukus“ i nemojte ga komentarisati. I? Šta ćemo sad?

Željko Pavićević (IN Medija)