Magija još uvek postoji

Protekle dve nedelje bile su nekako izuzetne. Naravno, kada se izuzmu dešavanja na političkoj sceni koja, ukoliko im dozvolite da ovladaju vašim prostorom, u potpunosti mogu da vam upropaste najlepše snove, planove, da vas bace u depresiju… Perverzna politika aktuelne vlasti dovela je do ekonomske nestabilnosti i inflacije koja je dodatno opteretila džepove građana uz neizostavno obećanje o rastu plata u javnom sektoru. Visoka stopa korupcije, vojne aktivnosti i zveckanje oružjem, medijski mrak ispunjen teorijama zavere i neograničeno patetisanje „velikog maga“ srpskog sveta ne gube na značaju već suprotno, deluju kao pojačivači u trenutnim okolnostima. Nego, da se vratimo na početak.

Protekle dve nedelje bile su nekako izuzetne. Pokušavajući da se izuzmem iz sveta oko sebe, u koji se povremeno ufuram kako bih bio u toku sa političkim dešavanjima na sceni, jer zaboga ja sam ipak politički analitičar, pre nepune dve godine stvorio sam jedan novi svet. On je uvek bio tu, prisutan, u koraku sa mnom, ali ja mu nisam pridavao značaj, bar ne onoliko koliko zaslužuje. „Zatvaranje“ usled Covid-19 virusa povezalo me je sa starim-novim svetom i nekako sam paralelno počeo da živim u njemu, a egzistiram u ovom svetu. U početku je bilo čudno, ali nekako je opet bilo očekivano i prirodno. Vratio sam se svojim korenima i povezao sa svojim unutrašnjim detetom. Napravili smo nekakav „dogovor“ koji nas vozi nepune dve godine.

Sve je počelo viber grupom koja je bila osmišljena da poveže nekoliko nas, dobrih drugara, i uvede u nešto novo, meni do tada poznato, ali neistraženo. Nas četrnaestoro zaplovili smo u svet meditacije koja je trajala 21 dan. Putovanje kroz prošlost, bitisanje u sadašnjosti i pogled na budućnost dali su novu percepciju poimanja stvari i dešavanja oko mene. Vratio sam se muzici, knjizi i filmu. Oni su uvek bili tu, ali na marginama svakodnevice.

Krećući se „zidom“ Facebook-a naišao sam na listu albuma Dušana Pavlovića, profesora, bivšeg političara (možda se nekada vrati) i druga. Od kada znam za sebe muzika je nešto što me fascinira. Ne na način da bih se bavio njome kao neko ko svira neki instrument ili je u nekom bendu. Slušam i pratim. Pomislio sam, zašto ne bih počeo da vodim svoju listu albuma. Napisao sam Duletu kratku poruku u kojoj mu nagoveštavam da ću mu „ukrasti“ ideju. Ništa strašno. U tom periodu, kada smo svi bili okrenuti sebi u četiri zida, pojavila se gomila „izazova“ koja nas je povezivala preko društvenih mreža. Preko tih izazova, koji su obuhvatali najomiljenije knjige, albume, priče iz detinjstva, omiljene pevače, pesme, filmove, serije, sve i svašta, bolje sam upoznao svoje prijatelje, bar one koje nisam poznavao dugo i sa kojima nisam odrastao. Bilo je to neverovatno iskustvo.

A onda sam otišao korak dalje. Interesovanje za muziku uvelo me u novu dimenziju interesovanja, biografije i autobiografije „zvezda i zvezdica“. Sve vreme ovoga sveta, koliko god sam mogao, u uslovima pandemije, posvetio sam knjigama. Toliko teških priča, interesantnih priča. Meditacija i muzika uz sve ono što je dolazilo iz ovih knjiga zasejali su seme novog sveta. Spoznao sam da „nije zlato sve što sija“ i „da bogati plaču“. Teške situacije, bol i patnja, mogu da stvore i divne stvari. Takođe, svaka aktivnost, kada ste joj jako privrženi i u nju verujete, daje rezultate. Da ne bih mnogo mozgao i prevrtao po svojoj glavi pomoć sam potražio u knjigama koje se bave modernom psihologijom. Zakoračio sam u nešto što je donekle zaokupiralo moju pažnju i učinilo me boljim čovekom nego što sam bio. Najpre sam otišao u „kafić na kraju sveta“, zatim upoznao „kaluđera koji je prodao svoj ferari“ i studenta koji je postao monarh. Kombinujući iskustva „velikih ljudi“ sa iskustvima i „običnih ljudi“ koji su kroz rad na sebi i širenjem pozitivne misli postali „veliki“, srušio sam zidove oko sebe, rasterao sive oblake i oterao „energetske vampire“.

Protekle dve nedelje bile su nekako izuzetne. Duran Duran, zvezde koje su obasjavale muzičko nebo 80-ih, izdali su novi, sjajan album „Future Past“ kojim su iznenadili mnoge na muzičkoj sceni. Elton John, uvek drugačiji, ponovo je to dokazao svojim poslednjim albumom “The Lockdown Sessions“. Nakon 40 godina vratila se ABBA. Dead or Alive imaju novi sjajan posthumni album „Fan the Flame (Part 2) The Resurrection“. Dave Grohl, nekada bubnjar Nirvane, a sada frontmen Foo Fightersa izdao je sjajnu knjigu „The Storyteller : Tales of Life and Music“. Matthew McConaughey, američki glumac, u svojoj biografiji „Greenlight“ objašnjava šta ga je inspirisalo da svakim danom bude bolji čovek, otac, glumac… Takođe sam pročitao knjigu koja je nešto sasvim drugačije od onoga što sam čitao do sada, i možda me je baš zbog toga pomerila iz ležišta. Radi se o romanu Adama Silvera „They Both Die at the End“. Namerno vam ne detaljišem, jer kako onda mogu očekivati od vas da istražujete.

U poslednjih nešto manje od dve godine upoznao sam „gomilu“ sjajnih ljudi sa kojima volim da provodim vreme. Teme razgovora više nisu politika i ekonomija već ljubav, sreća i radost, ono što nas ispunjava. Naravno, nađe se mesta i za komentarisanje dnevno-političkih dešavanja, ali ne na onom nivou na kojem su nekada bila. Novi izazovi dovode vas do novih vrata koja treba da se otvore. Oskar Vajld je jednom kazao: „Živeti je najređa stvar na svetu. Većina ljudi samo postoji, i to je to“. Počnite da živite i videćete da ono što vas okružuje nije život. Nadam se da ćete tada smoći snage da ga promenite, iz korena. Ne sami, naravno. Učinićemo to zajedno.

Željko Pavićević