• Mihajlović: Od 300 ubijenih žena poslednjih 10 godina njih pola je prijavilo nasilje i ipak su ubijene

    Prema globalnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o rodnom jazu za 2023. godinu, Srbija je pala za 15 mesta  u odnosu na prošlu godinu. U 2023. zauzima 38. mesto od ukupno 146 zemalja. O rodnoj ravnopravnosti i položaju žena u Srbiji i na Balkanu za IN Medija govori nekadašnja predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost prof. […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Mihajlović: Od 300 ubijenih žena poslednjih 10 godina njih pola je prijavilo nasilje i ipak su ubijene
    Foto: Zoran Petrović

    Prema globalnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o rodnom jazu za 2023. godinu, Srbija je pala za 15 mesta  u odnosu na prošlu godinu. U 2023. zauzima 38. mesto od ukupno 146 zemalja. O rodnoj ravnopravnosti i položaju žena u Srbiji i na Balkanu za IN Medija govori nekadašnja predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost prof. dr Zorana Mihajlović.

    IN Medija: Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost i akcioni plan, Zakon o prevenciji nasilja u porodici, Strategiju za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja su rezultati rada Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Uprkost tome, kakav je položaj žena u Srbiji i šta bi moglo doprineti poboljšanju položaja žena?

    Zorana Mihajlović: Rezultati su i uvođenje rodno odgovornog budžetiranja (bili smo ogledni primer u UN), uvođenja indeksa rodne ravnopravnosti koji meri EU (mi smo bili prva zemlja van EU koja je to uradila), formiranje Nacionalne koalicije za sprečavanje dečijih brakova, uvođenje rodno senzitivnog jezika u zakon, I podzakonske akte, mnogo predloga za izmene krivičnih i drugih zakona, kao i inicijativa za formiranje registra nasilnika i registra pedofila, rad sa medijima..

    Ja sam ponosna što je na moju inicijativu KTRR formirano, kao što mi je drago da smo normativno, iako sa puno kašnjenja (na primer zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je blokiran unutar Vlade bio pre svega od ministarstva za rad i socijalna pitanja) uspeli da zakone i druga dokumenta usvojimo. Međutim to je daleko od dovoljnog da bi govorili o tome da ima ravnopravnosti.

    Ne, žene u u Srbiji su diskriminisane, omalovažavane na svakom koraku, bilo da je u pitanju obrazovanje (posle puno vremena uticali smo da se donesu pravilnici na Unvierzitetu o borbi protiv nasilja nad studentkinjama), odrastanje, tržište rada, porodicu. Žene koje u većem broju upisuju fakultete, zavrašvaju ih, više doktoriraju, ne samo da imaju problem na tržištun rada, već i kada se zaposle problem napredovanja, kao i mogućnosti da donose odluke. Na dalje one dnevno 2,5h potroše na neplaćenom radu, za vreme dok npr muškarci se odmaraju, dokvalifikuju, ili prosto igraju fudbal.. one rade, u kući , oko dece, starih.. za isti posao manje su plaćene 16% ali kad se dođe do penzije onda je taj gep i preko 50%. O ženama na selu koje praktično rade da bi imale gde da spavaju, ženama sa invaliditetom govorimo o višetrukoj diskriminaciji. One nemaju penzije, zaposlenje, kod žena sa invaliditetom dešava se da im se sugeriše da ne ražaju, ili da abortiraju…

    Za stvaranje jednakih uslova i za žene i za muškarce neophodna je politička volja, i zajednički rad svih. Niti je to posao jednog ministarstva, jedne institucije niti je to posao samo medija, ili pojedinaca. Svi zajedno – civilni sektor, mediji, država, svako od nas, jedino tako možemo da istinski pomerimo korake ka jačanju ženskih prava.

    Ovako patrijarhat, stereotopi, mizogenija, femicid… su okviri u kojima se naše žene kreću.

    IN Medija: Dok ste bili na čelu Koordinacionog tela, Srbija je napravila ozbiljne pozitivne pomake ali i poražavajuće statističke podatke kada je u pitanju femicid. Koji je osnovni problem disproporcije? ( primena zakona, spor zakonodavni sistem, nedovoljna informisanost žena o njihovim pravima i načinima ostvarivanja isti, stid, strah….)

    Zorana Mihajlović: Delom isto ono što sam već napisala, jedno su zakoni, urađene su i obuke što u centrima za socijalni rad, policiji, pravosuđu, međutim to nije dovoljno.

    Prvo imamo situaciju da se danas još uvek u našoj sredini ne shvata šta je nasilje, da ono može biti i psihičko, emocionalno, finansijsko i fizičko. Istraživanja pokazuju da mladi muškarci I devojke kažu da jedan šamar nije nasilje, da velika većina smatra da ako je devojka obukla kratku suknju da je sama kriva ako je napadnuta, srednja dob smatra da je pitanje jednog dva šamara nešto što je stvar koja se rešava unutar porodice.., a onda, preko 47% žena se boji da će biti silovane, preko 50% ne želi da uveče bude napolju ili u prevozu. Dakle sa jedne strane strah,  sa druge strane potpuno odsustvo edukacije, što vuče korene iz porodica, vaspitanja, patrijarhalnih odnosa, stereotipa…

    Drugo, institucije, što je dokazano na žalost posle mnogih femicida, nisu do kraja uradile svoj posao, jer ako od ubijenih 300 žena u poslednjih 10 godina, više od polovine je prijavljivalo nasilje, a onda ipak bile ubijene, jasno je da je sistem napravio propuste. Em su prijavile što je inače vrlo teško, i sama činjenica da smo bar ohrabrili žene da prijavljuju nasilje, je velika stvar,  kad u malom mestu na primer ona prijavi nasilje a posle bude ubijena – koja je poruka? Da više ni jedna neće prijaviti.

    Mislim da je neophodna reforma centara za socijalni rad, jer je to mesto koje treba da bude podrška za sve žrtve. Međutim mi živimo stvarnost u kojoj smo imali devojčicu koja je odrastala u kadi! A da nismo čuli ministra da bar se pojavi i kaže šta će sve uraditi da se to ne ponovi, ili ako se sećate pre par godina kada je otac dosao da uzme dete, preko Centra i ubio ga, tako što ga je svom snagom bacio na beton…

    Mnogo toga ne funkcioniše u centrima.

    Potom mediji, ne sme da se desi a dešavalo se prvo senzacionalističko izveštavanje, a onda nam se desilo da novina pravi intervju sa silovateljem.. šta je sledeće ?

    A ono što mislim da je najveći problem to je atmosfera u društvu, jer možete imati zakone koje god, želeti sve, ali ako je atmosfera puna nasilja, agresije, onda se to itekako vidi upravo na porastu nasilja nad ženama, i femicidu.

    A to se ne menja zakonima, već promenom politike i ljudi koji je vrše. Danas sve političke partije imaju u svojim programima rodnu ravnorpavnost, zaštitu žena, a kad se u njihovim redovima desi da neki od članova zlostavlja ženu, onda se on niti osuđuju niti sankcionišu.

    IN Medija: -Osim partnerskog i porodičnog nasilja, žene se često susreću sa diskriminacijom, koji je Vaš stav može li na Balkanu žena biti izjednačena sa muškarcima?

    Zorana Mhajlović: Nigde u svetu ne postoji potpuna ravnopravnost, ali nema zemlje u svetu osim Avganistana, i još nekih gde se ipak ne prave određeni koraci ka stvaranju jednakih uslova i za žene i za muškarce. Ja verujem da je moguće, inače ne bih se borbom za ženska prava bavila od kad sam postala svesna.

    Od malih nogu, od jaslica, porodica, moramo se menjati, a time stvarati uslove za sve one koji dolaze posle nas…Možemo mnogo, ma kako ne bi li sada zadovoljni i sad smo ipak nešto uradili kada se poredimo sa ranijim godinama. Mi pojedinci, građani mi možemo mnogo toga promeniti u oblasti ljudskih prava.

    IN Medija: Lokalne samouprave kroz višegodišnje projekte izradile su i usvojile LAP za rodnu ravnopravnost, koji su načini da kroz taj plan žene i uspeju da ostvare svoja zagarentovana prava?

    Zorana Mihajlović : Naš najveći problem, sa jedne strane jeste nedostatak političke volje one prave, a ne na rečima ali i rad na lokalu. Čini mi se da je jako važno prvo uraditi dobre edukacije svih ljudi u lokalnoj samoupravi, a onda posebno onih koji su savetnici za rodnu ravnopranovst, potom da razumeju a zašto su tu.

    Lokal je mesto gde se sve događa, i mesto odakle moraju da se dobiju informacije koje pomažu da država u skladu sa stanjem, i menja zakone, podzakonska akta, da reaguje, znajući realno pravu sliku.. dodatno lokal je mesto koje mora da stvori uslove da se žene osećaju bezbedno, da ako je nasilje budu istinski zaštićene a ne da imamo situaciju kao u jednoj opštini da zbog poslanika koji je čelnik opštine nije bilo moguće dobiti informacije o evidentnom iskorišćavanju žena.. za mene je lokal najvažniji segment rodne ravnoravnosti

    IN Medija: Čest je slučaj da se zakoni primenjuju selektivno, ko je adresa za prigovore ukoliko žene na lokalu ne mogu da ostvare prava zbog izostanka reakcije?

    Zorana Mihajlović: Žene na lokalu svakoj instituciji bi trebalo da mogu da se obrate, od centra za socijalni rad, policije, suda, do savetnika za rodnu ravnoravnost, pred opštine. Međutim male sredine, stereotipi, i sve ono što ljudi znaju na lokalu jedni o drugima, često je najveća kočnica, zato postoji mogućnost i da se obrate republičkim porganima.

    IN Medija: Koje su institucije odgovorne za “približavanje” zagarantovanih prava ženama koje nisu u prilici da se kroz medije upoznaju sa već postojećim zakonima? (one koje nemaju pristup internetu, starije, nedovoljno obrazovane, one iz seoskih sredina…)

    Zorana Mihajlović: Ja sam uvek bila za terenski rad, I smatram ga najboljim načinom, dodatno sos telefoni, na našu sreću ne vladin sektor je u toj obalsti posvećen I razvijen. I hvala im, jer zahvaljujući nvo, smo menjali neke zakone, ustanovljavali sos telefone, ustanovili I važne dane koje obeležavamo, od dana obeležavanja femicida (svaki 18 maj), do dana rodne ravnopračvnosti (svaki 11 jun).

    Ali ponavljam, rodna ravnopravnost, i sve što uz to, je rad svih nas. Svi koji su i bilo kojoj instituciji ne bi smeli da budu nemi ni na jedan apel, a kamoli poziv.. bilo koga.

    Naslovna fotografija: Zoran Petrović

    Verica Marinčić (IN Medija)

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije INTERVJU

    Vivien Kurtović: Emocija kao inspiracija

    Pogled na umetnost kao i razumevanje iste su vrlo individualni. “Običan” čovek drugačije sagledava pojam ljubavi od pesnika. A da je to zaista tako, možemo da vidimo na primeru Vivien […]