Miloš Medenica: Uputstvo za upotrebu

U analizi objavljenoj na portalu Cenzolovka, autor Branko Čečen bavi se pitanjem odgovornosti u prenošenju tvrdnji Miloša Medenice, ali i granicama između informacije, dokaza i novinarskog rada. Tekst prenosimo u celosti.

Osuđeni očajnik vesele naravi priča nešto u telefon. Ne priča o fudbalu ili svojoj zlehudoj sudbi, nego je obavestio javnost o ubistvu sa kojim je, preterano blisko, povezan treći policajac Srbije.

Policajac bude promptno uhapšen i počinje sada već banalno batrganje administrativne jedinice za prikrivanje zločina i proizvoljno tumačenje zakona (tužilaštvo) sa jedne, i paravojne formacije za uklanjanje dokaza, nepostupanje i privatno obezbeđenje (policija) sa druge strane.

Za pametnu analizu odnosa javnosti prema svemu ovome, pročitati 1852. broj nedeljnika Vreme od 2. jula u kojem je Jovana Gligorijević taj deo posla obavila temeljno, jasno i znalački, a za neverovatan broj novih otkrića o samom slučaju svratite do portala nedeljnika Radar.

Šta, međutim, da rade građani ove nesrećne zemlje sa video-serijalom sa Telegrama? Šta da radi neko ko je tek počeo da radi kao novinarka sa ovim zapanjujućim materijalom iz nenadanog izvora?

To više nije ni samo glas Miloša Medenice, sina ranije predsednice Vrhovnog suda Crne Gore (osuđene u istom procesu kao i njen potomak) u skrivanju. Medenica pušta i audio svedočanstva Nikole Mirića, osuđivanog kriminalca i plaćenog ćacija, na kojeg se sručio mračni sistem kriminalizovane policije i od ustava odmetnutog tužilaštva, kojem je do skora poslušno služio (za pare, naravno).

Mirićev slučaj, tako kako ga je ispričao, samo je jedan razbokoreni cvet izrastao iz mračne septičke jame nad kojom smo svi, na trulim i krhkim daskama. Obojica, svako iz svojih očajničkih razloga, iz sve snage svedoče o mračnoj truleži srpskog režima kojem polako i nekontrolisano otpadaju gangrenozni delovi tela i lebde u praznom prostoru jedne od najsiromašnijih i najraslojenijih zemalja Evrope. Kako, dakle, gledati serijal Medenog, a ne postati žrtvom (u informativnom smislu) nečega jednako mračnog kao što je tema njegovih monologa?

Moj predlog je: pokušajte sa novinarskim standardima u radu sa „živim izvorima“ (ljudima). Može da pomogne.

Novinari koji se bave ozbiljnijim temama neprekidno su u kotliću u kojem krčkaju informacije sa svih strana. Najpre od živih ljudi, zatim iz dokumenata, pa onda sa mreža, iz drugih medija, baza podataka, arhivske građe. Skoro ništa od svega toga, međutim, nije pouzdano tačno, a gotovo sve zvuči verovatno. Pa kako mi to onda rastabirimo?

Etika

Prva briga svake novinarke i novinara bi trebalo da bude etika. Da li možemo da, upotrebom datog materijala, nepotrebno nanesemo nekome štetu? To pitanje je u srži moralno ispravnog, etičnog novinarstva, kao i empatičnih ljudskih bića.

Iz tog ugla gledano, prvi kriterijum je tačnost, ali ni činjenice nije uvek etično objaviti. Ako nanose veću štetu nekome nego što je korist društva od objavljivanja činjenice, tim gore po činjenicu. Taj postupak se zove „test javnog interesa“ i trebalo bi da ga sprovode i sudovi u medijskim sudskim procesima.

Da budem sasvim jasan – gotovo ništa što taj čovek izgovori ne bi prošlo ovaj test, zbog neizvesne tačnosti prilično važnih tvrdnji koje okrivljuju čitav niz ljudi za teška krivična dela. To što je na početku otkrio nešto što se ispostavilo kao tačno u suštini, ali ne baš i u detaljima, ne čini ni na koji način sledeću njegovu tvrdnju verovatnijom. Šta više – najumešnija strategija dezinformisanja je mešanje selektivno odabranih činjenica sa netačnostima, sugestijama i mišljenjima, što u ovom slučaju poziva na poseban oprez.

Pre nego što neko kaže: „Ali on optužuje kriminalce, kriminalizovane policajce i Vučićev režim, zašto da se ne zna“ – prvo, uopšte se ne zna, nije dokazano, skoro ništa o čemu govori. Drugo, kriminalci su i dalje građani, kao i osobe kojima je stalo do njih. Naravno da će interes građana često prevagnuti, ali ponekad jednostavno nije tako. Ne postoji nijedan razlog da se opisuju grozne povrede na ubijenom kriminalcu, na primer. To može da čita njegov roditelj, ili dete. Ili – da se objavljuju tvrdnje Medenog o tome da je neko počinio krivično delo bez ijednog dokaza, samo zato što je optuženi osuđivani kriminalac ili omraženi političar sklon kršenju ustava, pa verovatno neće da se buni. Ako nema dokaza – nema dokaza i gotovo.

Korisnici društvenih mreža bi mogli da se igraju jedne igre, ne samo kada sa nestrpljenjem otvaraju video Miloša Medenice, već i inače – svaki put kada naiđu na nešto senzacionalno na mrežama treba da pitaju: „Da li je odgovorno objaviti nešto ovako važno bez dokaza, i da li nam je ponuđen put do provere tih dokaza?“ A posle toga i: „Da li bih ja ovom čoveku dao svoj auto da ode da kupi nešto?“

I sve će biti mnogo lakše.

Procena pravnog rizika

Po zakonu, ne samo u Srbiji, medij je odgovoran za objavljeno, baš kao i osoba koja je nešto ustvrdila. S druge strane, društvene mreže nisu odgovorne nikome i ni za šta. Dakle, medij koji prenosi to što Medenica govori, rizikuje ne samo privatne tužbe onih koji se osete oštećenima, već ponekad i krivično gonjenje.

Pravni rizik od momentalnog prenošenja tvrdnji Miloša Medenice je, dakle, priličan – ipak se tu radi o ubistvu (zapravo ubistvima, pojavilo se u igri još jedno od ranije) u vezi sa kojima je saslušano i uhapšeno dovoljno policajaca za jedno lepo odeljenje u policijskoj stanici.

A nisu daleko ni (sada već orkanski) visovi režimskog biznisa i politike – dovoljno je reći samo da je Veselin Milić, najviše rangirani policajac umešan u sve ovo, bio savetnik Aleksandra Vučića. Tako veliki pravni rizik može da posluži kao dobar putokaz bilo kome.

Procena pouzdanosti izvora

Ako postoji neko na ovom svetu ko se može smatrati nepouzdanim izvorom, to je Miloš Medenica. Tu bi mogla i da se završi ova rasprava, ali da damo nekoliko najvažnijih razloga:

1. Miloš Medenica je osuđeni kriminalac, kojem je u zločinu direktno iz Vrhovnog suda Crne Gore pomagala majka, inače predsednica pomenute demokratske institucije. Tako kažu pravosnažne presude. Ako nije imao problem sa švercom cigareta i trgovinom narkoticima, zašto bi oklevao sa laganjem?
2. Miloš Medenica ima previše informacija za nekoga ko ne sme da izađe na ulicu. Bilo koju ulicu, bilo gde na svetu. Odveć informacija i za nekoga ko ne može tek tako da koristi ni telefon i internet. Odakle mu to?
3. Milošu Medenici je potrebna poprilična logistika da ostane skriven. Šta jede? Gde se krije? Ko ga skriva (što je takođe krivično delo)? Kome je to što je Medenica postao toliko važno da toliko rizikuje? Ili su to možda ljudi koji su zaštićeni od zakona? Ili ih traže zbog mnogo težih krivičnih dela? U svakom slučaju, Medenica je čovek čija sudbina zavisi od nečijih interesa. Ne od njegovih sopstvenih. I u interesu tih ljudi mora i da postupa, lagao ili ne.
4. Kako Medenica uspeva da objavi svoje video-uratke a da mu se ne uđe u trag digitalnom forenzikom, čime se u svakom sekundu, od njegovog prvog videa, bave ljudi koji imaju baš mnogo novca da plate još neke ljude koji su u tome stručni? Neko zna kako da koristi telefone i kompjutere i ne otkrije gde je Miloš, a to svakako nije standardna varijanta kriminalca, a ni policajca. Naravno, mogao bi to i sam Miloš, ako ume, ali ponovo – gde to radi, kojim telefonima i kompjuterima, od čega živi, odakle mu informacije? U svakoj od varijanti uspešnog digitalnog skrivanja, potrebno je poprilično znanja, logistike, opreme i hrabrosti (ili nekažnjivosti, kako god).
5. Miloš Medenica je osuđen na deset godina zatvora, ali je odlučio da se, umesto da to odsluži, zameri veoma opasnim ljudima kojima bi moglo pasti na pamet i da ga uklone. Zašto? Da li se oslanja na zaštitu ljudi sa kojima sve ovo radi, ili se odlučio na obračun iz iracionalnih pobuda? Da li je uopšte slobodan da radi šta hoće? Sve jedno je – ili zavisi od tuđih interesa, ili je iracionalan. Svakako – nije neko koga želite da vas obrazuje i informiše.
6. U jednom od novijih videa, Medeni se obrušio na crnogorsku novinarku optuživši je (i vređajući) da sarađuje sa jednim od dva zaraćena kriminalna klana u Crnoj Gori, kritikujući, čak s izvesnim emocijama, i taj klan. Ovaj drugi nije pominjao u negativnom svetlu. Naravno da oba klana imaju političke veze, to je u definiciji organizovanog kriminala i Medenica i o tome govori. Ali samo o jednoj strani negativno. Kako to? Da li ima dobrih organizovanih kriminalnih klanova? Plemenitih? Makar korisnih?

Na posao

Ali, da li sve ovo znači da Miloša Medenicu treba potpuno ignorisati i pustiti da bude zvezda Telegrama u medijskoj tišini?

Pa, ne. Informacije koje iznosi, bar one koje nisu jasno netačne, novinari prvo proveravaju – stavljaju ih u kontekst sa dokazanim činjenicama, hronologijom događaja i drugim okolnostima. Ono što prođe proveru poređaju po važnosti i procenjuju, počevši od najvažnijih, da li su uopšte dokazive, šta bi bio dokaz i da li se do njega može doći. Taj dokaz bi morao da bude na kraju u posedu novinara, pošto svoj rad treba da budu u stanju da odbrane prvo pred građanima, a zatim možda i na sudu.

Informacija, kao ni novac, nema miris. Imati je nije zločin ni kada je pogrešna. Objaviti je, međutim, nešto je sasvim drugo. Od tih opterećenja Medenica, kojem je upitna u najmanju ruku sloboda, uopšte ne pati. Od informacije do nečega što će profesionalna novinarka ili novinar objaviti, put je dug i obično uopšte ne vodi ka Telegramu, gde Medenica još jedino može da postavlja svoje video-selfije. Ali su Telegram i slične mreže već odavno preuzele ulogu tabloida koje ozbiljni novinari posvećeno čitaju sa posvećenim zanimanjem, baš zbog toga što nije sve u njima netačno, ni naivno.

Dok se ne dokaže da je tačna, informacija nije činjenica i nije za objavljivanje. Svako ko gleda Medenog trebalo bi da zna da mu video dolazi sa mesta gde nema nikakve odgovornosti za tačnost ili posledice objavljenog. Dopustite profesionalnim novinarima da vas sprovedu kroz ovo. Imamo ih začudno mnogo za jednu ovakvu zemlju.