Miro, vidimo se

Vreme leti, kažu. Curi poput peska u peščanom satu. Kažu kako te danas ima, a sutra te nema. Kažu kako je prošlost tu da iz nje naučimo nešto, spoznamo sebe, ojačamo, očvrsnemo. Kažu kako uspomene znaju biti lepe i ružne, kako trebamo pamtiti samo dobro koje nam je učinjeno i loše koje smo napravili. Ovo drugo valjda iz razloga da ga više ne ponovimo. Neko bi želeo prošlost da menja jer mu se ne dopada, jer ga čini tužnim i nesrećnim. Kažu da je budućnost neizvesna, nepostojana, daleka. Kažu kako je pitanje hoćemo li je doživeti. Toliko ljudi ujutru ustane, istušira se, opere zube, doručkuje, pozdravi sa ukućanima i na putu do posla doživi saobraćajnu nesreću. Sutra se možda ne desi nikada. Kažu da je jedino ovaj trenutak u kojem smo, sada, pravi i postojan. Sadašnjost je istinita. Prošlost je onakva kakvom smo je stvorili. Budućnost je tamo negde, dostižna ili ne.

Malo ko ovih dana razmišlja o životu, o sebi, o onome što je učinio do sada. Dupli standardi, negativni autoriteti, kič i šund, prosperitet, materijalno bogatstvo, egzistencija, prestiž, spoljašnja lepota, plastika, silikon, dupe, sise, igrice, serije, Instagram, Tik Tok… Toliko sadržaja da je prosto neverovatno ostati normalan. Malo je onih koji posegnu za dobrom knjigom, biografijom ili autobiografijom, nečim iz čega nešto mogu naučiti, unaprediti. Odlazak u prirodu zamenjen je odlaskom u neki od tržnih centara kako bi se pazarile krpice, bilo u trendu, ostvario prestiž ili jednostavno „parile oči“, maštalo u cilju slabljenja duha, svesti, razuma. Virtualan svet postao je dečje carstvo u kojem caruju virtualna ubistva, sakaćenja, osvajanja… Druženje i priče, poveravanja u četiri oka, smicalice i zezancije zamenili su slušalicama sa mikrofonom i džojstikom u polu-udobnoj ili neudobnoj stolici. Fizička aktivnost se svodi na odlazak do toaleta, kuhinje i škole. Klinci su postali tocila i bambusi. No, deca su i super kakvi su roditelji. Šta zna dete šta je dvesta kila, upregne ih i vuče. A nema ko da im skrene pažnju na ono što čine.

Kažu da dok živimo u „zlatnom dobu“ nekakvog „srpskog sveta“ zablude svojih lidera prošlosti plaćamo siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi. Kažu kako nismo mi krivi za to, kako nam je sve nametnuto, kako smo se branili, branimo i dalje. Kažu da smo „nebeski narod“, da je „majka“ jedna, da je „zemlja svetinja“, da je Kosovo Srbija. Kažu toliko toga. Rade toliko toga. Mnogo toga rade naopako, a poneko zrno ubode i ćorava koka.

I dok se sve to dešava, dok sve to posmatramo, dok navijamo i negodujemo, seremo po ćoškovima i laprdamo po kafanama, pesak curi u peščanom satu. I nekome dođe kraj. Nekome koga smo voleli, ko nas je voleo, prođe vreme, završi mu se život.

Osamdesete su za mene bile zakon. Bio sam srećan i živeo u miru. Bio sam klinac. Slušao sam pravu muziku. Družio sam se sa pravim klincima. Plakao sam i smejao se zajedno sa njima. Tih osamdesetih upoznao sam dečaka koji će mi postati najbolji prijatelj. Naravno, ništa nije večno, pa nije bilo ni naše prijateljstvo. Ne krivim samo nas za raspad nečega što je valjalo jer se sve oko nas raspadalo, rušilo i nestajalo. Rat, sankcije, bombe, kriminal, nakaradni režim, turbo folk, posela i sabori, protesti i mitinzi podrške, ubistva i kidnapovanja, političarenje i demagogija, suverenitet i teritorijalni integritet, atentat, pomirenje, povratak… siromaštvo, trovanje duha i položaj daleke periferije u Evropi. Upoznao sam ga. I on je mene. Upoznao sam njegovu porodicu. I ona je moju. Osećao sam se, zahvaljujući Miri, njegovoj majci, kao deo njegove porodice. To je bio divan osećaj. Ako bih se zatekao kod njega za vreme ručka, čekao bi me tanjir na stolu. Ukoliko me mrzelo da idem kući to veče, čekao bi me namešten krevet. Rođendani, dočeci Novih godina, proslave i slave kod teta Mire u potkrovlju bile su događaji koje ću pamtiti do kraja života. Teta Mira nikada nije volela da se slika, ali ipak sam uspeo da je jedne večeri, Novogodišnje, zamolim da se slika sa mnom i mojim najboljim prijateljem, njenim sinom. Istorijski događaj, trenutak sadašnjosti zarobljen u prošlosti, večnost vidljiva okom. Teta Mira je uvek bila nasmejana, puna strpljenja, tolerantna, kulturna. Nikada nije pokazivala znake slabosti, tugu, bes. Danas, kada mi kroz glavu prolaze svi ti trenuci provedeni u potkrovlju, pomislim koliko je bila jaka i hrabra ta samohrana majka dvoje dece, dva osnovca, pa srednjoškolca i naposletku dva studenta. Od teta Mire smo dobijali podršku u danima kada je ceo svet bio protiv nas. Od teta Mire dobijali zagrljaj i osmeh u danima kada su nas odgurnuli gledajući nas sa prezirom.

Moje prijateljstvo sa klincem iz potkrovlja je prestalo, a ja sam se preselio. Ostale su uspomene i divna sećanja. Zahvaljujući modernim informacionim tehnologijama stupio sam u kontakt sa teta Mirom. Voleo sam da posetim njen i Facebook profil njene ćerke koja je u Americi i vidim sve one slike koje su izazivale osmeh na mom licu, budile sećanja. Na njima je bila mlada, sa mojim drugarima, bepcima i klincima, sa istim onim osmehom koji pamtim. Bilo je slika koje su pokazivale dešavanja ali teta Mire nije bilo na svakoj jer se teta Mira nije volela slikati.

U nekom trenutku sam saznao da je u bolnici. Tu vest mi je javila njena ćerka. Stupio sam sa njom u kontakt. Rekla mi je da je na VMA i da rade na njoj da je poprave. Poželeo sam da je vidim. Napisala mi je da ćemo se videti kada izađe iz bolnice. Toliko sam se radovao tom susretu jer sam znao da ćemo toliko toga prevrnuti, smejati se smicalicama i dešavanjima s kraja osamdesetih, onim iz devedesetih, i mrvici onih s početka novog milenijuma. Radovao sam se prošlosti koju ću provesti sa teta Mirom ponovo u sadašnjosti nadajući se svetlijoj budućnosti. Radovao sam se tom susretu do kojeg nije došlo i nikada doći neće. Teta Mira je otišla na neko bolje mesto, ali za mene ona je još uvek tu i uvek će biti u potkrovlju moga srca, nasmejana i hrabra, onakva kakva je bila, kakvu je pamtim, kakvu je volim. Ne želim i ne mogu da kažem da je više nema, jer to prosto ne bi bila istina. Ovih dana se osećam tužno. Ovih dana se borim sa sećanjima, uspomenama, svim onim predivnim trenucima koje smo proveli zajedno. Obeležila je veliki deo mog detinjstva i mladosti. Uvek nasmejana, uvek podrška, neko ko je bio tu kad je trebao da bude. Bio sam deo njene priče i ona veliki deo moje. I dok pišem ovo, i dok oči suze  vlažne, i dok mislima sećanja kruže, osmeh mi lice krasi. Toliko toga lepog da bih mogao knjigu da napišem. Možda bi malkice, samo malo manje bio tužan da sam je bar još jednom uspeo videti. Možda. Zato, draga moja Irma, gde god bila, ja znam gde si i gde ću te uvek naći. Do ponovnog susreta, nekad, negde, voli te tvoj Žeki. Uvek i zauvek.

Ovaj tekst je posvećen dami, čarobnici, heroju svakodnevice, majci, baki, ženi… mojoj teta Miri.

Irma Sovilj (1949 – 2022).

Željko Pavićević (IN Medija)