• Moja bašta nije više deponija

    Komentarisati politička dešavanja u Srbiji je postalo degutantno i zamorno. Meni bar. Toliko ima analitičara i komentatora u etru da jedan manje-više ništa neće promeniti. Pored toga što danas svako ima mogućnost da iznese svoj stav o onom što nam se dešava, slabo ko išta menja u svom okruženju. Izbaciti svoje misli, bilo da su […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Moja bašta nije više deponija

    Komentarisati politička dešavanja u Srbiji je postalo degutantno i zamorno. Meni bar. Toliko ima analitičara i komentatora u etru da jedan manje-više ništa neće promeniti. Pored toga što danas svako ima mogućnost da iznese svoj stav o onom što nam se dešava, slabo ko išta menja u svom okruženju. Izbaciti svoje misli, bilo da su pozitivne ili negativne, posredstvom neke od socijalnih mreža postao je svakodnevni posao običnog čoveka i veoma je jednostavan. Ljudi se toliko nalupetaju, negativnosti i ostrašćenosti ne manjka, da je potrebno samo još moje mišljenje pa da se zatvori krug. Nije da preterano vrednujem svoj stav ili da ga potcenjujem, ali čemu realno jedan komentar više, tekst više?

    Koliko puta vam se desilo da pročitate vest koja vam nije legla, koja vas je razbesnela ili uvredila vam inteligenciju, od koje vam se podigla kosa na glavi? Sigurno ste dan ili dva kasnije naišli na more komentara u svom okruženju, među prijateljima i poznanicima, naleteli na kolumne ili analize koje su obrađivale problematiku te iste vesti. Siguran sam da su reakcije na vest bile ništa manje simpatične od same vesti, ako ne i gore jer su se pozivale na  lične stvari iz bliske budućnosti, vlade i ljude koji su vladali pre ovih današnjih vlastodržaca i njihove gluposti koje su slične ovim današnjim. Naravno, teško da je ijedna od tih reakcija davala rešenje. Obično su dolivale ulje na vatru. Nekako osećaj ostrašćenosti, gneva i beznadežnosti nije nestajao već se pojačavao. Loša energija cirkulisala je oko vas i u vama stvarajući bezizlaznu situaciju. Biti u kavezu koji sami stvarate i nije baš sjajno, zar ne? Ukoliko vaš um poistovetimo sa baštom, ukoliko živite život zatrpan vestima svakodnevice, onda je vaša bašta najmanje lepa, cvetna bašta, a više deponija puna otpada i smeća.

    Ne gledam vesti. Ne pratim situaciju u zemlji. Ne zanima me Vučić. Niti me interesuje šta radi Đilas. Daleko sam od političkih stranaka vlasti i opozicije. Ne pogađaju me njihova laprdanja, prepucavanja, naklapanja. Nisam zainteresovan za posete stranih zvaničnika niti me interesuje gde odlaze naši političari. Znam da sam pre nekoliko godina bio deo političke bulumente u Srbiji. Muvao sam se oko faca u redovima opozicije. Imponovalo mi je. Osećao sam se bitnim i ponosnim, a opet mi je sve to smetalo. Sastančio sam, tračario, zračio i oblačio. Kada mi je dosadilo sve to zahvaljujući ogromnom aktivizmu sujetnih negativnih autoriteta u sprovođenju negativne selekcije, kada sam se zasitio nepotizma i šlihtanja, pokušao sam da stvari menjam na drugi način. Počeo sam da pišem. Postao sam analitičar, politički i ekonomski. Davao sam rešenja uz neizostavno upiranje prstom na problem, iskrivljene vrednosti i poremećenu svest ovog naroda. Miloševićevo doba, Tadićevo i Koštuničino oslanjanje i Vučićevo zlatno doba „balkanskog tigra“ mnogo je koštalo ovaj narod. Ali teško da su samo oni krivi. Nešto je i do naroda. Kada sam to shvatio uz gomile pročitanih knjiga i tekstova zahvaljujući kojim sam promenio percepciju na ono što mi se dešava, stao sam. Prestao sam da se bavim politikom i politikantima u Srbiji. Trajno.

    Naravno da možemo menjati svet oko sebe i naravno da to treba da radimo, ali važan je način na koji to radimo i sredstva koja koristimo. Ne možemo ništa promeniti koristeći metode i retoriku onih protiv kojih se borimo. Nemoguće je istim tonom i bljuvotinama, samo iz drugog ćoška, doći do promena. Teško da se sukobom i svađom išta može promeniti. Ego, sujete i inat suprotstavljenih strana ne dozvoljavaju pomak u napred. Više da ćemo nazadovati, a u najboljem slučaju stagnirati. Zatrpavati se lošim vestima, sumornim prognozama, glupostima i nebulozama kojekakvih prosečnih ili ličnosti ispod proseka ne može nas podići na viši nivo. Nemojte očekivati da ćete promeniti svet ukoliko ne promenite sebe. To je nemoguća misija. Manite se ćorava posla. Kao ljudi nismo svoju planetu istražili kako treba i sve radimo da je uništimo kao da imamo drugu, a krenuli smo da osvajamo Mesec i istražujemo kosmos. Ne znamo toliko toga ovde, a zanima nas da li postoje i kako izgledaju vanzemaljci. I sve bi to bilo ok kada bi se iza potrebe da se sazna više krila potreba da se unapredi ovo ovde. Međutim, to nije slučaj jer i trenutna situacija u svetu na to ukazuje. Svet je na korak od rata prepunog neizvesnosti i strepnje samo zato što „glavonje“ hoće još. Običan čovek sve to posmatra, ne koristeći mozak, nesvesno praveći od svoje bašte deponiju. Ja u tome ne želim da učestvujem. Više ne. To više nije deo moje priče. Ne želim da budem deo te priče jer priča u kojoj sam danas je mnogo lepša i bolja i prija mi. Ne samo meni već i ljudima oko mene. Naravno, ne zameram vam što se valjate u blatu, ali nemojte ni vi meni zamerati što sam na mirisnoj i cvetnoj livadi u društvu nekih lepih i dobrih ljudi. I ukoliko ste spremni da se rešite deponije, očistite svoju baštu, možda se i sretnemo uskoro. Više je do vas. Ja ću vas dočekati raširenih ruku uz osmeh na licu.

    Željko Pavićević (IN Medija)

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Zanimljivosti