Nesrećne duše

Volim da čitam. Ne mogu da se pohvalim da sam tu naviku stekao kao klinac. Nisam. Mrzeo sam knjige. Bile su mi „debele“ i neinteresantne, dosadne i naporne. Ono što smo čitali u školskoj lektiri bilo mi je manje-više nezanimljivo. Nije da nisam čitao, ali ne onoliko koliko danas čitam. Kao klinac voleo sam da čitam bajke i knjige poput onih koje je pisao Erich von Däniken. Nije bilo mnogo takve literature u školskoj biblioteci. Danas čitam biografije, autobiografije i knjige iz oblasti popularne psihologije. I mnogo čitam. Nađu se tu i neki romani, novele, ne-fikcija, i oni imaju neku dozu realnih dešavanja. Manuo sam se gomile gluposti oko sebe. Gluposti?

Potrebna je ogromna hrabrost da prihvatite neke stvari oko sebe i u sebi. Sukobi, neugodnosti, prepucavanja, odbijanja, sumnje, sve to zahteva dosta energije, ali znatno manje od one koju biste uložili u prihvatanje nečega. Da biste prihvatili nešto treba snage i energije, strpljenja i hrabrosti, svega toga u velikim količinama jer prihvatiti ono što jako dugo odbacujete kao vašu realnost ili istinu je najteže. No, to je neophodno na putu vaše transformacije u vaše bolje ja. Meni je trebalo dosta vremena da izletim iz jednog sveta za koji sam mislio da je moj, a koji me je morio i bio veoma težak bagaž na leđima. Vukao sam ga godinama. Profilisao me i zahvalan sam mu na tome. Ipak, došao je dan kada sam morao da ga skinem sa leđa, bacim i ostavim iza sebe.

Danas kada se setim tog tereta, nasmejem se. Gomila gluposti. Gluposti su ljudi, zablude, obaveze, projekcije, očekivanja, sve ono čime sebe opterećujete da biste bili neko i nešto u očima drugih, dok ste duboko u sebi nesrećni i tužni. Proveo sam mnogo godina u svetu politike okružen ljudima kojih mi je danas žao. Neki od njih su još uvek tu, među nama i kroje nam sudbinu sa ubeđenjem da su bitni, a u stvari su potpuno nebitni i nevažni. Meni bar. I divim se svima vama koje Vučić i ekipa iz vlasti iritira, koji tapšu zalaganjima pozicije i opozicije, koji zevaju u TV prijemnike očarani onime što nam se dešava. A šta nam se dešava? Šta vam se dešava?

Jutros sam ustao u pet sati. Uradio svoj jutarnji trening uz dosta ispijene vode, meditirao, pročitao dvadeset strana knjige Anthony Kiedisa, Scar Tissue, napisao par redova u svom dnevniku, popunio planer za danas i popio jutarnju kafu. Počeo je novi dan. Posao. Kuća. Teretana. Porodične igrarije. I evo me, u večernjim satima pišem kolumnu za jedan od meni dragih medija koju vi, meni dragi ljudi, čitate. Ne pratim vesti, ali naravno da me poneka zaskoči. Vidim predsednik i dalje dramasera, a raja se loži. Vidim da se neki ljudi okupljaju po ulicama i brane porodice od LGBTQIAP+ populacije (a to je tako žalosno i takav paradoks da ne znam da li da se smejem ili da plačem). Vidim i da neće biti nafte, gasa i struje. Vidim da se svest i srca ljudi teško ili uopšte ne menjaju. Vidim male pomake napred i velike korake unazad. Vidim da se zvecka oružjem. Vidim da se nema hrabrosti za prihvatanje. Sve to vidim ali me više ne dotiče, bar ne u onoj meri u kojoj je nekad. Možda zato što više nemam vremena, ne, nemam života da se opterećujem nečijim zajebancijama, igricama… glupostima.

Političari, ovi na Balkanu, su uvek tu zbog sebe, a ne zbog mene, tebe, nas. Što pre to shvatite vi koji ih posmatrate, pratite, obožavate i mrzite, veće su šanse da vam u nekoj budućnosti, bližoj ili daljoj, bude bolje. Porodica se ne brani od ljubavi koju ne razumete, vere kojoj ne pripadate, političkog stava koji ne delite, izgleda koji nije kao vaš. Možda se baš u vašoj porodici nalazi upravo neko koga svet ne prihvata zbog seksualnog opredeljenja, političkog stava, izgleda ili vere. On ili ona, na žalost, nema sigurnost ni u svojoj porodici. To je tužno. Preživeli smo 90-te i sve ono što su političari tog doba učinili zaludevši svojim manipulacijama i lažima široke narodne mase, plitke pameti i sitnih duša. Nije bilo struje, benzina, hleba, mleka, pelena. I preživeli smo. I opet ćemo. U biti čoveka je da preživljava, a bilo bi lepo kada bi neki shvatili da mogu i da žive. Malo ko radi na sebi, svom srcu i svom mozgu. Toliko je gluposti u etru kojima nas bombarduju da je teško odoleti izazovima koji nam se nameću modernim tehnologijama. Svako vreme ima svoje breme, a breme ovog vremena su društvene mreže i njeni sadržaji, većina. No, dok je ovaca, neće faliti vune. Sadržaje koje ćete pratiti birate vi. I nije istina da nema sjajnih sadržaja u moru idiotluka. Od vas sve zavisi. Vi imate jedan život. Vi birate kako ćete ga živeti. Vi ste ti koji biraju između dobre knjige i Zadruge. Vi ste ti koji mogu da slušaju govore Gandija, Mendele, Alija ili onoga što pričaju Vučić, Putin, Bajden, Kurti. Vi ste odgovorni za ono što vam se dešava jer je izbor vaš. I sva ta priča oko Kosova, ponovno pozivanje na boj, sukob, rat, ubijanja i zlostavljanja, sve to smo već videli i ne jednom, ne dvaput… Zar smo zaista toliki idioti? Da li je moguće da ne možemo da sagledamo situaciju, procenimo, analiziramo i donesemo odluku najbolju za sebe? Zar su mir, ljubav i život tako jeftini da ih bacimo pod noge i odemo u krvoproliće? Za šta? Za koga? RAT nije rešenje. Nikada nije bio. Nikada neće biti. Onaj koji veruje da ubijanjem nešto postiže, ko god da je, teška je budala i takvog se treba kloniti. Takav nije da bude među ljudima, već iza rešetaka.

A zašto sve ovo pišem? Pa, da vam dam hrabrosti da prihvatite realnost, da budete bolji i lepši, da zajedno napravimo bolji svet za sebe i za decu oko sebe. Oduprite se glupostima iskompleksiranih ljudi, korumpiranih političara i novinara, nemoralnih biznismena, lažnih proroka, idiota. Izdignite se visoko. Imate jedan život. Vaš je. Napravite ga božanstvenim i veličanstvenim. Uradite nešto dobro za čovečanstvo, za prijatelja i za sebe, nešto dobro po čemu će vas pamtiti. Mnogo je lako srušiti. Teže je nešto napraviti. Obični ljudi ne menjaju svet. Menjaju ga neobični.

Željko Pavićević (IN Medija)