Nikita Milivojević: Do Pitera Bruka dolazio sam za tri dana, do Marka Gašića – meseci čekanja

Na prošlonedeljnoj tribini u knjižari Zenit u Novom Sadu povod je odluka Pokrajinskog sekretarijata za kulturu da na ovogodišnjim konkursima u oblasti kulture mnogobrojnim institucijama i festivalima ne dodeli nikakva sredstva.

Među njima su Šekspir festival, Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, Novi tvrđava teatar, kao i različiti studentski festivali koje je trebalo da organizuje Akademija umetnosti u Novom Sadu.

Na ovoj tribini govorio je inđinčanin, profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i reditelj Nikita Milivojević. On se posebno osvrnuo na odnos vlasti prema “nepodobnima”, govorio je o studentima ali i o odnosu prema kulturi u regionu. Transkript izlaganja Nikite Milivojevića prenosimo u celosti.

Naši festivali su podržavali studente. Možemo da podelimo sve ove utiske i sve ono što i vi pratite i kroz šta svi zajedno prolazimo danas. Toliko toga je već rečeno prethodnih dana, i u medijima, i u razgovorima, i sve se slažemo – ali postavlja se pitanje kako da uopšte otvorim ovu priču o Šekspir festivalu. Najbolje je da je otvorim – Šekspirom.

Imam sve vreme utisak da sam u nekoj njegovoj čudnoj, neverovatnoj komediji. Znate one priče gde nemoguće postaje moguće, gde se laž predstavlja kao istina, a zlo kao dobro? Svega toga ima kod Šekspira. A ima i onoga – kako završavaju vladari. Vladari uvek misle da pišu istoriju, a na kraju istorija od njih napravi karikature. Na kraju, imate kraljevsku zakusku.

Zato mi je Šekspir dobar uvod za ovu našu priču. Osećam se ovde, ne pomalo, već zapravo dvostruko lično i profesionalno uključen. Kao profesor Akademije umetnosti, svih ovih meseci od početka protesta, prisustvovao sam plenumima, bio sa studentima, podržavao ih zajedno sa kolegom Krajšnikovim, sa gospođom Vidom, sa svim studentima. Postavljam sebi pitanje – da li je uopšte moguće da kao profesor uđem u zgradu Akademije sa drugačijim stavom? To bi već bilo nešto iz Šekspira, nešto nenormalno.

Ali da ne govorim samo emocionalno, iako je i to prirodno, moram sada da iznesem i neke činjenice. Imate nekoliko festivala koji su u poslednjim godinama izgradili svoje ime, proširili ugled daleko preko granica ove zemlje, učinili da i sama zemlja dobije na ugledu. Samo pre par meseci, neki od njih su dobili priznanje kao najbolji u Vojvodini – Šekspir festival, Tvrđava teatar… A sada, samo nekoliko meseci kasnije, ti isti festivali kao „nagradu“ dobijaju – nula dinara za realizaciju svojih projekata.

O čemu se ovde radi? Pa znamo o čemu se radi. O brutalnom, banalnom političkom kažnjavanju – onih koji ne misle isto i koji podržavaju studente. Ali izvinite, ne možemo svi da mislimo isto. A onda čujemo pozivanje na dijalog. Koji dijalog? Posle ovakvog iznošenja stava, verovatno će nam biti zabranjeno i da uđemo u zgradu Biljane Stanković.

U obrazloženju odluke zašto Šekspir festival nije dobio sredstva stoji sledeće: festival ima međunarodni karakter, izuzetno doprinosi afirmaciji scenske umetnosti jer predstavlja najkvalitetnije produkcije iz Srbije i inostranstva, u skladu je sa ciljevima konkursa – ali su tražena sredstva višestruko prevazilazila mogućnosti konkursa, te projekat nije predložen za finansiranje.

Čujete li vi apsurd toga? Nešto što je najkvalitetnije, nešto što afirmiše kulturu, ne dobija sredstva. A traženi iznos je isti kao prošle godine. Štaviše, uzmemo li u obzir inflaciju, realno smo tražili manje. Iako je, koliko znam, na konkursu ove godine bilo više novca nego prošle – recimo, ako je prošle godine bilo 39 miliona, ove godine ih je bilo 40 ili 46 miliona. Ispravite me ako grešim. Sve to jasno pokazuje da drugačije mišljenje ovde nije dobrodošlo.

Ili si sa nama – ili si protiv nas. A tako se ništa ne može raditi. A znate, nešto što se godinama gradi – može da se sruši za jedan dan. Lakše je rušiti nego graditi. I to moramo jasno da kažemo. Ne verujem da će to nešto promeniti, možda samo dobijemo još jedan minus u dosije, ali neke stvari moraju da se izgovore naglas.

Žao mi je i što pozorište ćuti. Sedamdeset godina se ćuti. Ćutimo. Ali tako ne može. U tom istom obrazloženju stoji da Pokrajinski sekretarijat za kulturu planira novu strategiju – da podržava manje projekte, ne velike festivale.

Zamislite da Venecija odluči da više ne finansira Bijenale jer ima neke manje inicijative. Ili da Kan kaže – nećemo više finansirati Kanski festival, sad imamo novu strategiju. To su takve besmislice da postaju uvredljive.

Da ne dužim, jer mogu ovako do sutra, odgovoriću i koleginici Vendić. Prosto je toliko stvari koje treba izgovoriti. Godinama pokušavamo da budemo deo sveta. Mi idemo prema Evropi. A evo, na koji način?

Šekspir festival je deo evropske i svetske mreže Šekspirovih festivala. Ogromna mreža. Obavestili smo sve šta se ovde dešava. I naravno, dobili ogromnu podršku iz inostranstva. Ova vlast se konstantno blamira, i sada svi o tome pričaju.

Recimo, Šekspir festival u Rumuniji – znate koliko on dobija? Dva miliona evra. Dva miliona! A mene je sramota da kažem koliko mi dobijamo. Tamo su izgradili celo „Šekspirovo selo“. Vlast koja je prepoznala kulturni turizam, identitet, vrednost.

Ovo što se nama dešava je kulturni genocid. Prema svemu što zajedno godinama stvaramo. Ne može tako. Ne sme tako. Ovo je drastičan primer političke revizije. Tražimo hitnu reviziju svih odluka. Jer ova komisija – nije položila ispit pred javnošću.

Tražimo hitnu i momentalnu reviziju svih odluka koje su donete. Smatramo da nova komisija mora da postupi, jer ova nije položila ispit pred javnošću.

Prošle godine smo dobili određena sredstva za festival. Ove – nula. Festival sada u potpunosti zavisi od podrške Pokrajine. A ne finansira ga ni Pokrajina, ni bilo koji drugi nivo vlasti.

Ni od Opštine Inđija nismo dobili ništa. Nula. To je postao sinhronizovan mehanizam. Sve funkcioniše kao jedno. A formalno, osnivač festivala je upravo Opština Inđija. Na njihovoj teritoriji se festival održava, ali čak ni simbolička podrška ne postoji.

Da stvar bude gora – doći do gradonačelnika Inđije? Teže nego do Piter Bruka dok je bio živ. Do Bruka sam uspeo da dođem za tri dana. Poslao je pismo, javio se. A da se sa gradonačelnikom zakaže sastanak – treba vam mesecima. I opet ga ne vidite.

Obično se cifra vrti oko 3,4 miliona dinara – to je ono što bi Opština Inđija mogla da izdvoji. Pokrajina se očekuje, pa razočara. I tako svake godine igrate neku vrstu lutrije. Ove godine – potpuno razočaranje.

Aplikaciju šaljemo i Ministarstvu kulture, i Gradu Novom Sadu. Još nismo ni videli konkurs. Videćemo da li će se ta sinhronizovana igra nastaviti. Imam utisak da je Republika već pokrenula neku vrstu revizije konkursa – ali i to ćemo videti.

Da li je sve ovo politička odluka? Apsolutno. U poslednjih, recimo, šest meseci – pritisci, odlučivanje, sve je vezano za taj politički kontekst. Ista vlast je bila i prošle i pretprošle godine, kada smo dobijali podršku. Ali nisu isti bili studenti.

Ovo je sada potpuno drugačiji kontekst. I kolega Krajšnik kaže – svi smo mi te „glavne glave“ zbog kojih se udara. Akademija zna to dobro. A i ja lično – čekao sam tu odluku, očekivao je. Nakon BITEF-a, kada su se zahvalili BITEF-u zbog podrške studentima – znao sam šta čeka Šekspir festival.

Nisam bio iznenađen. Ali kada dobijete to crno na belo, kad shvatite da je to sada deo jedne neverovatne kulturne politike, ja bih rekao – kulturni genocid – prema festivalima, prema neistomišljenicima, prema ljudima koji ne ćute… Pa morate da reagujete.

Šta očekujemo? Da vlast kaže: „Pogrešili smo?“ Pa ne očekujemo to, naravno. Kad su to ikada rekli? To ne postoji u njihovom rečniku.

Ali ono što možemo da uradimo – jeste da kažemo glasno: ovo ne sme da se radi.

Naravno, bilo bi dobro da se i drugi uključe. Da zajednički osmislimo novi pristup.

Ali čak nije bilo lako ni da pronađemo prostor u kojem bismo danas napravili ovu malu kulturološku oazu. Jer sve ovo – govori o strahu. O specifičnoj vrsti kulturnog oportunizma.

I to mora da se kaže jasno.

U takvom kontekstu – niste svuda dobrodošli. Posledice slede.

Sve ove stvari o kojima govorimo – finansije, podrška, ćutanje institucija – to je sve jedan isti paket.