5.oktobar – ovaj grad je nekad bacao svetla daleko

Nakon 21. godine od 5.oktobra 2000. godine Inđija se, čini se, vratila u devedesete. Atmosfera straha od odmazde, pritisaka neistomišljenika i sile moći guši ovaj gradić svom silinom. Svoj animozitet prema kritici i slobodi mišljenja nije uspeo da sakrije ni aktuelni predsednik opštine Inđija koji je na javnom skupu 28. juna 2018. godine izjavio da je 5. oktobar 2000. bio napad na Srbiju. Te da je ovaj datum u istoriji Srbije zabeležen kao velika sramota, njegovo dalje izlaganje tom prilikom sprečila je provala oblaka, delovalo je kao da je nebo plakalo. Tih godina, o kojima je pokušao da priča, Vladimir Gak je bio mladi radikal da bi danas, dosledno, nastavio radikalan put preobučen u SNS evropejca.

Komentarišući izjavu Vladimira Gaka vezanu za 5. oktobar, Goran Ješić, otporaš i političar,, za IN Medija je kazao da je 5. oktobar jedinstven trenutak u srpskoj istoriji jer je tada prvi put došlo do mirne promene vlasti, a da se do tada vlast u Srbiji osvajala ubijanjem i bacanjem kroz prozor monaha ili revolucijom.

– U Srbiji je na vlast, kao retko kada, voljom građana došla progresivna proevropska snaga.Inače Gak je tad sakriven u podrum čekao da „stvar“ prođe i izmileo tek koju godinu kasnije u Velikoj Srbiji kao šešeljev mali. – pojasnio je Ješić.

Opisujući jedan detalj tog petog oktobra, Ješić se prisetio telefonskog poziva dok se skrivao oko pozorišta „Duško Radović“ od pucanja policije po demonstrantima ispred RTS-a

– U tom trenutku zvoni mi telefon i „ekipa spomeničara“ me obaveštava da su zauzeli Radio Inđiju i drže tadašnjeg uredinka Dragana Lakića i da su spremni da ga bace sa terasekada im dam saglasnost. Naravno da sam im rekao da to ne rade.Sutra, nekog novog petog oktobra, kada Gaka, Rističevića i ostale budu držali za noge sa Tržnog Centra Sloboda, neće biti nikog da to spreči.- istakao je Ješić

No, vratimo se na početak Inđijskog aktivizma za osvajanje slobode.

Tih pravih devedesetih, pred očima tada mladih krenula je da se kruni i osipa ideja lagodnog života, slobode i prava. Ta rapidna propast sistema i morala, slična današnjoj, uzdrmala je sve slojeve društva i generacije. Otuda jse javio Otpor.

U Inđiji je tada mladost krenula da se protivi svemu što nije zdravo i logično. Obični klinci iz običnih porodica odlučili su da se priključe mladima širom Srbije u ideji da ludilo prestane. Ne, Otpor u Inđiji nije bio masovan pokret, nije bio plaćen i finansiran iz inostranstva, klinci su vođeni idejom da se zaustavi uništavanje njihove mladosti. Njih oko dvadesetak okupljalo se u prostorijama gde se dogovaralo o akcijama lepljenja plakata, deljenja propagandnog materijala, obukama o pravima, šetnjama, protestima. Na prvoj protestnoj šetnji u Inđiji bilo je 5 ljudi, slovima i brojevima, pet. Kretalo se par stotina metara sa pištaljkama a da bi sve delovalo bučnije i masovnije, pet klinaca tih dana prolazilo je kroz TC Sloboda koji je odzvanjao kao da ih ima stotine.

Iz dana u dan priključivali su se ljudi, samovoljno. Akcije koje je sprovodio Inđijski Otpor podržavali su i pomagali neki od ozbiljnih i uspešnih privrednika, pomagali su logistički, prevozom i skladištenjem materijala. Hapšeni, osporavani, proganjani, ismevani klinci su sledili svoju ideju da ništa nije besmisleno. Nekolicina entuzijasta pokreće list Omladinskog kulturnog kluba „Naša Inđija“ koji se delio građanima u cilju izveštavanja o aktivnostima u Inđiji ali i dešavanjima u ostalim gradovima Srbije, o kojima nije bilo mogućnosti da se čuje u medijima.

Inđijska policija je 19. jula 2000. godine prekinula humanitarnu akciju „Od srca“ u organizaciji Omladinskog kulturnog kluba Inđija i tokom večeri privela 27 aktivista Otpora kao i 11 majki koje su tražile da im deca budu oslobođena.Privedeni su zadržani u Inđijskoj stanici oko 6 sati. Te večeri je nekoliko desetina policajaca u maskirnim uniformama rasteralo građane koji su se odazvali humanitarnoj akciji za prikupljanje novca bolesnom dečaku iz Inđije. Policija je tokom noći zatvorila sve kafiće a narednih dana privodila aktiviste koji su delili novine „Naša Inđija“,Hapšene su u nekoliko navrata i majke aktivista koje su delile novine, jedna majka je tom prilikom rekla da ju je policajac gurnuo i psovao što zbog njih nije video svoju decu dve nedelje.

Internet tada nije bi zastupljen u tolikoj meri te se realno nezadovoljstvo nije širilo po mrežama nego se iskazivalo na ulicama.Represija, pretnje i ucenjivanja davale su samo vetar u leđa da se ide dalje. Istina je da je Inđija tada dizala svoj glas i to je bitna razlika u odnosu na današnjicu. Ovaj grad se pretvorio u stidljivog noja čija je glava više u pesku nego na površini.

Aprila te 2000. godine studenti su krenuli iz Novog Sada peške za Beograd, u svom pohodu prolazili su kroz Inđiju koja ih je dočekala srdačno, bez straha da će biti viđeni i da će zbog toga ispaštati. Protesne šetnje su tada već bile omasovljene, mladima su se pridružili njihovi nastavnici i profesori, roditelji, bake i deke, trudnice, roditelji sa malom decom. Šetalo se Inđijom ponosno, više nisu mogli da hapse klince, više se nije slušao program Radio Inđije koja je prosejavala govor mržnje, nije mogao niko da utiče na Inđinčane. Pogled sa vrha nepregledne kolone klicima je dao elan da 5. oktobra 2000 godine krenu u 10 izjutra za Beograd.

Neko kamionom, neki autima, vozom, autobusima. Izbezumljeni roditelji hvatali su svoju decu da ne idu, molili plakali, neki i kretali sa njima. Na Inđijskim nadvožnjacima stajale su patrole policije.

– Kuda deco? – pitao je legendarni policajac Metko

–Za Beograd!- orilo se sa kamiona

– Srećno – bio je kratak ali jasan.Priča o gužvi, haosu, energiji mase je priča koja je ispričana toliko puta. Ali, da Vam je znati kako je divno osetiti slobodu, kako je lagano srljati da bi je odbranio. Taj slobodarski adrenalin koji osetiš oslobađa svih strahova. znaš da neko brine, znaš da si u masi sam i znaš da nema nazad.

I došla je sloboda, došli su i klinci u Inđiju, dočekani kao pravi oslobodioci. Dočekali su ih i oni koji su ih hapsili, osuđivali, napadali, pretili, klanjali su se do poda, klinci su bili tolerantni. Razumeli.

Jedini pogrešan korak, razumevanje.

Gde su i šta rade klinci iz Otpora 21. godinu kasnije?

Suzana i Žika Janković – Jedne večeri za vreme „Scena festa“ na otvorenom pozornici Kuće Vojnović u publici je medju zvanicama bio i tadašnji portparol SPS-a i još neki funkcioneri, Suzana i Žika se došli i seli u publiku. Suzana je tada bila trudna i nosila je majicu Otpora.I posle 21. godinu njih dvoje žele da promene vlast, oboje su u SSP-u.

Igor Skendžić, tadašnji kamerman RTS-a čiju smo novinarsku legitimaciju koristili da nas izveštava šta se dešava na tribini SPS-a u Vatrogasno domu. Dok je Igor bio unutra, nas desetak je nosilo transparente i zastave Otpora kada nam je prišao Siniša Vukosavljević iz SPS-a i rekao da ne pravimo gluposti jer će nas privesti policija. Nastavili smo da mitingujemo, nisu nas tada priveli. Igor Skendžić je i dalje kamerman, danas radi na N1. Siniša je u SNS-u od 2016. godine do tada je bio veran SPS-u.

Vladimir Marinčić, medju najmladjim Optorašima tada upamćen kao otporaš koji se popeo na zgradu opštine i skinuo zastavu. Takođe, Vladimir je u policijskoj stanici, u vreme kada je nas dvadesetak privedeno, na pitanje policajca – Gde si rođen? odgovorio – U porodilištu. Nije želeo da daje izjavu, nije politički aktivan i zaposlen je u jednoj stranoj kompaniji.

Vladimir Ješić, tada student i jedan od istaknutijih otporaša u Vojvodini. Njegova je „krivica“ što smo privedeni nas dvadesetak jer je policija prvo njega privela zbog toga što je u centru grada, dok je šetao sa Jelenom Kleut, nosio kišobran sa znakom Otpora. Jelena Kleut je danas vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dok se Vladimir Ješić bavi privatnim poslom.) Nije želeo da daje izjavu.

Goran Ješić, tadašnji „vođa“ Otpora u Inđiji a kasnije, u četiri mandata predsednik opštine a zatim i pokrajinski sekretar za poljoprivredu. Bio je i narodni poslanik a danas se bavi privatnim poslom.

Petar Filipović, tadašnja „desna ruka“ Gorana Ješića. Nakon promena bio je šef kabineta predsednika opštine a zatim i predsednik opštine. Danas se bavi privatni poslom i nije želeo da daje izjavu o petom oktobru.

Dalibor Radovanović Šećer, jedan od istaknutijih članova Otpora u Inđiji, koji je često bio u ekipi Vladimira i Aleksandra Marinčića. Svakako u to vreme najmlađom ekipom Otpora. Danas je Radovanović radnik dok je Aleksandar medicinski tehničar, zaposlen u privatnoj firmi.

Verica Marinčić, tada jedna od retkih devojaka koje su učestvovale u svim akcijama Otpora. I nakon promene nastavila je da kritikuje vlast. Danas je novinar i autor ovog teksta.

Dragan Filipović, od samog starta u ekipi Otpora. Nakon promena, nije više bio poolitički aktivan ali je nastavio da kritikuje vlast.

Igor Stojković Stojke, kompjuterski „mag“ koji je od prvog dana bio aktivan u Otporu. Nakon promena pokreće svoj biznis za servis računara i kao internet provajder čime se i danas bavi.

Miodrag Blečić, pisao tada za „Naša Inđija“ a i danas je novinar.

Marko Vračar, od samog početka u ekipi Otpora. Nakon promena, bio je odbornik u SO Inđija a zatim i potpredsednnik lokalnog parlamenta. Danas se ne bav politikom, bavi se privatnim poslom.

Aleksandra Božić – aktivni „skriveni“ član Otpora koja je radila na nastajanju, štampanju i plasiranju lista „Naša Inđija“. Kancelarije svoje porodične firme ustupala je za čuvanje propagandnog materijala. Desna ruka Vladimira Ješića. Aleksandra i danas vodi privatnu firmu, nije politički aktivna i o svom učešću ne želi da govori javno.

Nenad Petrinović, u to vreme bio je predsednik OO LSV a nakon promena i poslanik u Skupštini Vojvodine kao i član IO opštine Inđija. Danas se ne bavi politikom i zaposlen je kao radnik u jednom javnom preduzeću.

Miroslav Spasić, aktivno učestvovao u skoro svim akcijama Otpora. Nakon promena, bio je direktor tadašnje Radio Inđije. Danas se ne bavi politikom i zaposlen je u privatnoj firmi.

Vladica Dragosavljević, od samog starta je bio u ekipi Otpora. Nakon promena, radio jedno vreme kao snimatelj u Radio Televiziji Inđija a zatim kao referent za odnose sa javnošću JKP Komunalac. Nakon toga je bio i direktro JP Ingrin gde je i danas zaposlen.

Marjan Milaković, od samog početka bio je u ekipi Otpora. Nakon promena, bio je odbornik u SO Inđija kao i šef odborničke grupe Demokratske stranke. Jedno vreme radio kao referent za odnose sa javnošću JP Ingas gde je i danas zaposlen. Ne bavi se politikom više.

Nada Radićević, deo ženske ekipe Otpora. Danas ne živi u Inđiji i ima privatan biznis.

Mirko Savić, od samog početka u ekipi Otpora. Jedno vreme je bio predsednik OO Nova Srbija. Danas se ne bavi politikom.

Petra Sertić – devojčurak koji je svojom energijom plenila i bila istaknuti aktivista u Inđijskom otporu.Danas je udata i bavi se privatnim poslom.

Srđan Belanović – učesnik Otporovih akcija, danas se bavi privatnim poslom i ostao je dosledan kritičkom mišljenju.

Marko Vojkić – većina propagandnog materijala štampao se u njegovoj firmi, aktivni učesnik u akcijama Otpora.Danas se i dalje bavi sitoštampom, nije politički aktivan.

Sanja i Marko Runić – Otporaški par koji su nastupali kao tandem u svim aktivnostima Otpora a danas se ne bave politikom. Sanja radi kod notara dok se Marko bavi svojim biznisom.

Vladimir Janković Jare – aktivista Otpora koji se danas ne bavi političkim delovanjem i radi u jednom javnom preduzeću u Inđiji.

Peđa Ivetić – aktivista Otpora, danas se ne bavi se politikom.

Darko Ljubinković – aktivista Otpora, radio u Kulturnom centru Inđije i sa promenom političke slike u Inđiji napustio posle 15 godina radno mesto u ovoj kulturnoj ustanovi. Kritičar vlasti i radi u privatnoj firmi.

Verica Marinčić (IN Medija)