• Pognute glave ispred TV ekrana

    Vreme je nešto relativno. Ono je tu, u ovom trenutku, a opet je prošlo i dolazi. Naši životi su definisani, između ostalog, i vremenom koje provodimo na ovoj predivnoj planeti. Mogli bismo reći da je vreme život. Živimo dok vreme prolazi. I u jednom trenutku shvatimo kako smo izgubili dane, mesece, godine boreći se sa […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Pognute glave ispred TV ekrana

    Vreme je nešto relativno. Ono je tu, u ovom trenutku, a opet je prošlo i dolazi. Naši životi su definisani, između ostalog, i vremenom koje provodimo na ovoj predivnoj planeti. Mogli bismo reći da je vreme život. Živimo dok vreme prolazi. I u jednom trenutku shvatimo kako smo izgubili dane, mesece, godine boreći se sa vetrenjačama. Mada, ako malo bolje razmislite, nismo izgubili vreme jer je ono tu, sada, u ovom trenutku sa nama. Ono što smo izgubili je život. Kada spoznamo ovu surovu istinu, da ne prolazi vreme, već da život prolazi, dolazimo do jednostavnog pitanja na koje bismo morali da damo odgovor, zbog sebe, naravno. Da li smo spremni da i dalje gubimo vreme? Tačnije, da li smo spremni da gubimo život? Ono do čega ćemo svi jednog dana doći jeste kraj onoga što zovemo životom. Smrt je nešto što nas sve čeka. Mnogi imaju strah od smrti, a razlog tog straha je sve ono što nisu postigli u životu, a hteli su ili su mislili da su hteli, mogli, želeli…dok su pognute glave sedeli ispred TV ekrana.

    Devedesetih godina prošlog veka rušili smo jedan režim u veoma teškim uslovima. Rušili smo ga iskreno, sa verom da možemo da napravimo bolje uslove za život u ovoj divnoj zemlji na brdovitom Balkanu. Danima smo protestovali. Danima smo bili u Kolarčevoj ulici ispred policijskog kordona. Iz dana u dan smo zviždali, lupali, vrteli čegrtaljke, puštali glasnu muziku sa prozora. Studenti, đaci, radnici i penzioneri. Potoci ljudi kuljali su beogradskim ulicama. Pobedili smo u Beogradu. A onda smo pobedili i u Srbiji. Pokrali su nas. Sebi smo rekli kako mora da stane da bi krenulo. I tako je bilo. Stali smo. Ponovo smo izašli na ulice. Cela Srbija je krenula ka Beogradu. Bili smo iza bagera. Sa nama je bila ujedinjena opozicija Srbije. Rušili smo poslednje ostatke komunističkog režima u Evropi. Zapalili smo Skupštinu. Polomili smo RTS. Gađali smo zgrade Tanjuga, Predsedništva, Parlamenta Srbije… Gnev i bes su pobedili. Srušili smo režim koji nam je naneo toliko patnje i bola. Mlada demokratija pravila je krupne korake u bolju budućnost. Najpre su nam ubili premijera. Zatim su se pomirili sa onima koji su nas celu deceniju sistematski uništavali. A onda su se vratili „otpisani“. Sve je isto samo „njega“ nema. Ne. Ovog puta je možda gore.

    Pixabay

    Dešavanja od pre nekoliko dana ukazala su na potpuni sunovrat jednog duboko podeljenog naroda. Doprinos podelama, koje je započeo režim Slobodana Miloševića pre nešto više od 30 godina, dala je i sadašnja vlast ali i opozicija. Demokratska stranka se rasparčala na više od dvadeset nekakvih (rekao bih i nikakvih) stranaka koje danas pokušavaju da se ujedine u koaliciju koja bi trebalo da sruši sve ono što je oličeno u liku i delu Aleksandra Vučića. Protesti nisu svakodnevni, već se zakazuju vikendom. Oni nisu izazvani lošom ekonomskom situacijom građana i građanki u zemlji razorenih institucija, već pretnjom ugrožavanja ekoloških uslova života. Neki ljudi su na ulicama bez podrške đaka i studenata, radničke klase i penzionera.

    Foto: Autonomija

    Sa druge strane, oni koji imaju apsolutnu vlast ponašaju se kao da tek treba da osvoje tu vlast, dobiju izbore. Ovih dana neki novi bageri voze se ulicama. Pored njih koračaju ljudi bez srpa, sa čekićem u ruci. Brane apsolutnu vlast od naroda kojem je izgleda dosta laži, manipulacija, gluposti i bahatosti vlasti ali i onih iz redova opozicije. Staro je loše, a novog nema na pomolu. I dok to traje, vreme prolazi. Napravimo korak napred i dva nazad. Nekada izgleda kao da cupkamo u mestu. Živimo od danas do sutra, zatrpani problemima koje smo sami sebi nametnuli pasivnim odnosom prema onome što nam se dešava tražeći opravdanje za svaki korak koji nismo napravili. Ne preduzimamo ništa da život učinimo boljim.

    Možda je to zato što za bolje od ovoga što nam se dešava ne znamo. Možda kada bismo znali da možemo više i bolje i da zaslužujemo da budemo srećni, ne bismo pognute glave sedeli ispred TV ekrana misleći kako od nas ništa ne zavisi i kako su svi isti i kako ništa ne možemo promeniti. Možda bi nas, da imamo hrabrosti da izađemo iz zone komfora koja je neudobna i neugledna, na ulicama bilo više i možda bi razloga za taj izlazak bilo više. Možda bismo kao nekad, ono što ne valja, rušili iz dana u dan, a ne samo vikendom. I možda, samo možda, bi se pojavili neki novi ljudi, vođe, lideri. Možda bi vlast stavila prst na čelo i pozvala opoziciju da se zajedno ujedine oko minimuma nacionalnog interesa. Tada bi možda sve imalo smisla i dani nam ne bi prolazili u čekaonici života dok iščekujemo da nam neko drugi reši probleme dok mi pognute glave sedimo kraj TV ekrana i gledamo kako „vreme prolazi“. Tada bismo možda živeli dubokim i ispunjenim životom. Anais Nin je kazala „Ljudi koji žive dubokim životom nemaju strah od smrti“.

    Željko Pavićević (IN Medija)

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Zanimljivosti

    Džoni Štulić pokrenuo svoju radio stanicu?

    Branimir Džoni Štulić, alfa i omega Azre, jedne od najvećih rok grupa Jugoslavije, i jedan od najkontroverznijih umetnika Balkana, pokrenuo je svoju radio […]