Pomeranje granica

Nastaviću se na kolumnu od prošle nedelje. Ima nešto više od dve nedelje da sam napisao tekst Rođendan i da sam izazvao bujicu pozitivnih komentara. Znam da je taj tekst odskakao od svega do sada napisanog. U njemu nije bilo politike i političarenja, nije bilo mračenja i teško da se može povezati sa mnom i mojim pisanjem. Neki moji prijatelji su bili malkice i razočarani tim tekstom. S obzirom da znam da naglo skrenem u krivinu, očekivali su da ću promeniti radnju i poentirati upiranjem prsta na stanje i situaciju u kojoj se kao društvo nalazimo. Možda sam ostao dužan njima odgovor.

Malo je reći da sam se napisao tekstova o rigidnom sistemu koji vlada Srbijom u poslednjih trideset i kusur godina. Tupio sam olovku ukazujući na efekte vladavine Miloševića ali i onih koji su došli nakon njega. Nisam ostao dužan ni svojim saborcima koji su me do te mere razočarali da sam umalo iz čistog inata, onog srpskog, glasao za Vučića. Umalo jesam, ali sam ipak zaokružio nova, ali ipak poznata lica okupljena oko koalicije MORAMO iako realno ne moramo ama baš ništa osim da umremo. Pisanje i ukazivanje na pogreške te davanje prognoza i rešenja koja bi ublažila efekat konstantnog propadanja jednog društva nije dalo efekta. Ante Marković i Zoran Đinđić već su na deponiji istorije, a mi, oni koji su uvažavali i cenili njihovo zalaganje i rad, čekamo da ih neko iskopa i vrati s deponije i da im mesto koje zaslužuju u istoriji zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Da li će u tome uspeti? Sigurno hoće, nekad, negde, neko.

Dakle, pisanje mi nikada nije bilo problem. Problem je bio osećaj koji je vladao dok su reči izlazile iz mene i prostirale se po papiru. Gorči ukus u ustima osećao sam svaki put kada bih video da moj tekst nije ništa postigao u javnosti. Prozvani bi se naljutili, njihove pristalice bi me potkačile po društvenim mrežama i to bi bilo sve. Moj učinak bi bio shvaćen kao iritirajuće štivo kako za one koje prozivam tako i za one koji u prikrajku čekaju da zaskoče fotelju na nekim od sledećih izbora. Prvi bi bili isprozivani, a drugi čekali u redu da budu prozvani, nekad, kad-tad. No, i pored toga ja bih se osećao iskorišćeno, ostrašćeno, iscrpljeno iz uz sve to nisam bio plaćen. Pokušavajući da nešto menjam i dam svoj doprinos transformaciji društva simulirao sam objektivnost i nezavisnost medija, slobodu pisane reči i mišljenja. Teško da me se ko seća i teško da kome nedostajem iz tog perioda. Bljutav osećaj produženog dejstva.

No, nakon što sam napisao tekst Rođendan pojedini moji prijatelji su skupili hrabrosti da mi kažu da im se to što pišem ne uklapa u ono što sam do tada radio, da im se nešto specijalno i ne dopada smer u kojem sam krenuo te da im je žao što mi je pero otupelo i zatupelo. Bili su, mogao bih reći, razočarani novim stilom i mojim novim ja. S obzirom da cenim te ljude i njihov komentar mi znači, preispitivao sam sebe i čak u jednom trenutku rekao da će da se vrati „stari Željko“. I možda hoće, nekad, negde. Međutim, stanje stvari je sada ovakvo kakvo je i teško da će se promeniti. Moja bašta zaista više nije deponija. Prezasitio sam se loših vesti i još lošijih prognoza. Sit sam i našeg mentaliteta i gluposti ovog naroda. Možda sam se pomirio sa činjenicom da njemu nikada neće biti bolje, ali to ne znači da meni ne mora da bude bolje. I ne samo meni već i mojim prijateljima i mojoj porodici. Shvatio sam da mogu da pomerim granice kako kod sebe tako i kod drugih na jedan drugačiji način od onog koji sam do skoro ispoljavao i praktikovao. Taj novi, za mene bolji način, dao je rezultate, pokazao se ispravan i mnogo bolji od onog koji me držao začaranog u ringu u kojem je borba bila nepravedna, lažna i zloupotrebljavana. Biti protiv samo zato što je tako zapisano da treba biti je ovom liku postalo degutantno i dosadno toliko da ga više ne zanimaju vesti iz „nesvesti“. Oko nas je toliko lepih stvari koje ne vidimo zaslepljeni Vučićem i njegovim rijalitijem. I ne samo njegovim i ne samo sada. Uvek su bili tu da bi nas zamajavali i zaluđivali, a mi smo se primali i učestvovali u njihovim sranjima misleći da nešto menjamo, a bilo je samo gore i gore. Da li se osećam otrežnjeno? Ma i više od toga. I ne želim to stanje da menjam. Ne znam da li grešim, ali znam da mi prija, da se osećam lepše i bolje u moru divnih dešavanja u kojima učestvujem i koje nekada i sam stvaram. I nisam sam. Tu su Ceca, Miloš, Mica, Maja, Jelena, Bojana, Pop, Urke, Mare, Doca, Prlja, Sandra, Godža, Miloš, Laza i još mnogo onih koje ne mogu da pomenem, a koji su mi život učinili lepšim i boljim. Zato, nemojte se ljutiti što više nema onog analitičara i političara i pokušajte da prihvatite ovog „poslastičara“. Ako vam ne ide, nema veze. Možda se nekad negde ponovo sretnemo. Možda i vi pomerite granice i vidite da nije baš sve tako crno i ispunjeno avanturama naših političara i njihovih poltrona.

Željko Pavićević (IN Medija)